Škeljzen u Beogradu

O Škeljzenu znam podosta, ne samo iz pomenute knjige, i gajim snažnu simpatiju prema njegovom proživljenom mišljenju. Taj čovek ne mora da misli šta govori jer uvek govori ono što misli.

Izražava se jednostavno i misli jasno kao da prstom upire na stvari. Bez ikakvih retorskih ukrasa i poze, bez retoričkih ograda i kozerije, sasvim tiho, vrlo brzo i mrmoreći sebi u nedra, on, mimo svih pravila dobrog besedništva, nagoni sagovornika da napregne i izoštri svoj sluh ako hoće da čuje. Njegov glas kao da dopire izdaleka, odnekud odakle smo nemilo i odavno, još u detinjstvu otišli, ili odande kamo smo se rano i s najboljim nadama uputili, ali nismo stigli da stignemo. U stvari, to je unutrašnji glas.

Na svim jezicima zajedničke naše balkanske povesti, on govori tako. I na albanskom, maternjem jeziku, jeziku svojih razočaranja i svog napredovanja, i na turskom, na kojem priča sa prizrenskim prijateljima iz mladosti, pa je taj turski nekakav drugarski, mangupski njihov „koine“, jezik posvećenog proleća, i na srpskom, jeziku godina svog učenja i pevanja, i na engleskom, poslednjem balkanskom jeziku, jeziku naših obestrašćenih komunikacija i tuđe realpolitike.

Svojom neposrednošću, razgalio me je Škeljzen u CZKD-u, kad je na pitanje koje je došlo iz publike, a ticalo se naglog završetka njegove knjige, bez očekivanog poglavlja o sadašnjim prilikama, odgovorio da je Baton Hadžiu, koji mu u knjizi-intervjuu postavlja pitanja, uspeo pre tri godine da sklopi ugovor sa izdavačkom kućom koja je autoru ponudila honorar od 4.000 evra, kakav, veli Škeljzen, nikada nije dobio ni za jednu drugu knjigu, ali je postavila i veoma kratak rok za predavanje rukopisa.

O novcu, tako može da govori samo onaj kome zarada nije na prvom mestu i koji ne živi samo o hlebu, nego i o vrlini. Nema, dakle, nikakvog mistifikovanja ni sebe, ni drugih – ni života, ni smrti – nema prenemaganja. Tako govori samo onaj kome je savest čista a ruke dobro nažuljane. Onaj koji istini gleda u oči.

A što se same knjige tiče, ponovo ću reći da je Škeljzenova autobiografija – jedna zajednička biografija; istoriografski udžbenik naše savremene istorije ispisan kao lična istoriji, istorija jedne ličnosti.

U knjizi „Kosovo i raspad Jugoslavije“ (RK Links i MostArt), volim to da naglasim, postoje dva nesumnjiva vanserijska momenta. Jedan je onaj kad devetogodišnji Škeljzen shvata da je u jednom sporu s njegovom majkom, u pravu komšinica, Srpkinja, a ne njegova mama koju bezgranično voli – žena koja je pala u nemilost Partije, jer je posle smrti Moše Pijade, u kući Malićijevih izjavila da će svi partijski rukovodioci, jedan po jedan, umreti. Ta žena, kaže Škeljzen, izrekla je jednu logičku istinu – istinu da su ljudi smrtni, i bez obzira na besmrtne položaje koje zauzimaju.

U ovom shvatanju istine koja nije na strani emocija, na strani srca i roda, nego tamo gde je nezaštićena i nesvojtinska, kao koren znanja, jedan nas devetogodišnji dečak uči kako se i gde rađa javnost. Javnost, dakle, nastaje tamo gde jeste ličnost.

Jedan devetogodišnjak postaje ličnost, jer se protivi običajima i usuđuje se da bude sam. I tako do dana današnjeg, kada mu je šezdeset sedam godina: nasuprot „javnom mnjenju“, nasuprot glasinama, nasuprot strahovima, neznanju i mržnji.

Na onom mestu na kojem pripoveda kako je na srpskom jeziku, tokom jedne vožnje gradskim autobusom, stvorio svoju najbolju, nedovršenu pesmu, Škeljzen Malići nam otkriva jednu, takođe logičku, istinu, o kojoj se gotovo ništa ne zna: poezija nastaje isključivo izvan maternjeg jezika!

To ne znači da poezija nastaje ukoliko je pesnik piše jezikom koji mu nije maternji. To znači nešto sasvim drugo: poezija nastaje isključivo jezikom koji ne učvršćuje konvencije, nego ih prevazilazi.

Treba pogledati u oči logici, jer u početku bejaše logos (riječ). Treba se usuditi na to, dakle, sopstvenu sudbinu uzeti u svoje ruke i usprotiviti se svemu što to sprečava.

Ovde i sada, trebalo bi razumeti da su najbolje knjige o našoj, srpskoj savremenoj istoriji ispisane u autobiografijama dvojice ljudi koji su poreklom s Kosova i Albanci, a to su Bekim Fehmiu (mislim na prvi tom njegove dvoknjižne autobiografije) i Škeljzen Malići.

Zašto je to tako? Odgovor je, još 1914. godine, dao Dimitrije Tucović, u znamenitoj, prećutanoj knjizi „Srbija i Arbanija“, napisavši: „Zavojevačkom politikom naše vlade prema arbanskom narodu stvoreni su na zapadnoj granici Srbije takvi odnosi da se u skorijoj budućnosti mir i redovno stanje teško mogu očekivati.“

Prošlo je sto godina, a mi još uvek očekujemo „redovno stanje“.