Ne kaže se džabe – nas i Rusa dvesta sedam miliona! Pročitah juče na sajtu Peščanika tekst (prenesen iz časopisa Njujorker) iz koga doznadoh da osim frapantnih sličnosti istorije, jezika i vere dvaju bratskih naroda postoji još jedna, možda i najvažnija sličnost, a to je – sklonost ka repatrijaciji znamenitih mrtvaca koje su – viđi sad vraga – iz matuške Rusije i majčice Srbije vaktile proterali raznorazni nenarodni režimi.
Basara
Evo, recimo, čitam ovih dana u novinama da je u toku proces rehabilitacije kralja Petra II Karađorđevića, a pronose se i glasovi da se u otadžbinu vraćaju (pretpostavljam sa svim počastima) i posmrtni ostaci pukovnika Apisa. Koga je – viđi još jednog vraga – otac kralja Petra, kralj Aleksandar, posle jednog vrlo sumnjivog suđenja dao napuniti olovom. Sa druge strane, uprkos sumnjivosti suđenja, istorijski je uglavljeno da je pukovnik svojski radio o glavi kralju Aleksandru. Krenulo ga bilo! Smrsio konce Aleksandru Obrenoviću, ali je – opijen uspehom – smetnuo s uma da potomci Karađorđa nisu isto što i potomci Kodže Miloša, pa se na kraju – što rekla Biljana Srbljanović – žalio da mu je tesan grob.
Sada će, pretpostavljam, pukovnik dobiti komfornije večno konačište, možda čak i u blizini konačišta kralja Petra, pa će tako bar na jednu od mnogih srpskih podela biti stavljena tačka. Javljalo mi se, bilo je ovde reči o tome, da je – osim u slučajevima kada pokojnik testamentarno zavešta takvu želju – pravoslavno-slovenska repatrijacija mrtvaca (nova stilska figura, kao slovenska antiteza) nedvosmisleno svetogrdan čin, a još mi se svetogrdnijom čini ruska praksa, koja još nije zaživela u srpskoj praksi (ali je pitanje dana kada će) da se repatrirani mrtvaci uključuju u „napredni pokret“.
Šta to pričam? Ono što sam pročitao u rečenom tekstu, eto šta! Rusi, naši uzori, ne samo da vraćaju svoje znamenite mrtvace u rodinu, nego ih masovno uključuju u javni život. Tako je nedavno Mihail Ljermontov, zamakao još u XIX veku, javno „pozdravio“ ruski angažman u Ukrajini. Dobro de, to još ima smisla, Ljermontov je – osim što je bio pisac, bio i oficir – verovatno ne bi imao ništa protiv okršaja, ali šta reći o slučaju mrtvog Petra Iljiča Čajkovskog, koji je, onako temeljno mrtav, dao intervju zvaničnom glasilu popečiteljstva ruske kulture u kome je, je li, potvrdio svoju ljubav prema Rusiji i – tek sad viđi vraga – izjavio „da ga ponekad obuzme želja da ga neka žena voli i dodirne“. Tako je matuška Rosija muželoštvu sklonog Čajkovskog posmrtno (i diskretno) vratila na pravi put. Sledi pitanje: Da li će srpskim novindžijama pasti na pamet da intervjuišu naše umrle velikane? Verovatno hoće. Ali im ne savetujem da uznemiravaju Kodžu Miloša. Da Kodža ne bi dreknuo: Oca li vam jebem! Amidžda! Na macke! Udri šeset.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
