Smrt noćnog čuvara

p { margin-bottom: 0.25cm; line-height: 120%; }U onoj omrkloj noći 25. aprila kad je tridesetoro maskiranih muškaraca – onako kako se maskiraju teroristi, ubice i pljačkaši – bagerima rušilo deo Savamale na području budućeg „Beograda na vodi“, zaštićenog specijalnim zakonom (lex specialis), uredbom čija je specijalnost u stvari izuzetost iz zakonodavstva, ovaj čovek, Slobodan Tanasković, u svojoj pedeset osmoj godini, maltretiran je i kao građanin Republike Srbije i kao službeno lice na svom radnom mestu. Uskraćena mu je sloboda obavljanja posla i sloboda kretanja. Tog noćnog čuvara Slobodana Tanaskovića vezali su kao lopova i oduzeli mu mobilni telefon. Čovek je ponižen, u svojoj pedeset osmoj godini, i ubijen u pojam – pojam o tome da je slobodan čovek i da živi u slobodnoj državi.

Posle noći u kojoj je zlostavljan, Slobodan Tanasković nastavio je svoj posao čuvara, kao da se ništa nije dogodilo, a, uprkos psihosomatskim tegobama koje je osećao, uprkos svom predinfarktnom stanju i psihotičnim reakcijama, kako će biti utvrđeno, nije mogao da ode lekaru jer mu je zdravstvena knjižica sa ostalim ličnim dokumentima spaljena u onoj noći rušenja ne „objekata“, kako naivno i nesuvislo izveštavaju svi mediji, nego rušenja države i poretka, slobode i prava.

Kad je Slobodan Tanasković pre nekoliko dana automobilom hitne pomoći odvezen u bolnicu, bilo je kasno. Umro je po neumoljivoj logici doživljenog ponižavanja i ubijanja u pojam. Da je, u interesu pravde i pravnog sistema, država rešila ovaj slučaj sopstvenog rušenja, ovaj čovek ne bi bio usmrćen u pojam. Jer, ubiti u pojam znači porušiti, kao bagerom, smisao vrednosti postojanja građanina. Ako sa mnom mogu da rade nekažnjeno šta god hoće, i da to još niko na vlasti ne uzima za ozbiljno, onda sam ja pravno i društveno mrtav čovek – konsekventno mrtvilu prava i društva u državi u kojoj živim kao neštićena stoka.

Mesec dana posle rušenja države u Savamali, državni vrh i komanda policija vele da ne znaju ko su počinioci koji su imali dva cela sata na raspolaganju da temeljno ruše i bez žurbe odu sa mesta zločina, pod okriljem noći u kojoj su maltretirani i svi slučajni prolaznici – njima su, takođe, oduzimani mobilni telefoni, a oni su bili primorani da, licem prema zidu, čekaju da se završi akcija koju je neko naredio. Vrh policije, dakle, mesec dana posle ovog masovnog zločina u centru grada, ne samo da, bezbrižno i nesavesno, izjavljuje da nije identifikovan ni jedan jedini od one tridesetorice pod maskama nego i to da još nema osumnjičenog nalogodavca. Nazovimo stvari njihovim imenom!

Prvo. U noći 25. aprila izvršena je teroristička akcija. U toj akciji učestvovalo je tridesetoro (ovo nije precizan broj) izvršitelja, a ona ima svog nalogodavca. Ko je imao interes da se ovo dogodi? Da li su saslušani osumnjičeni? Ko je osumnjičen?

Drugo. Vrh policije kojem ne polazi za rukom da razreši ovaj kristalno jasni teroristički noćni napad – ili nije dorastao zadatku, ili prikriva nalogodavca (nalogodavce) i izvršioce. U oba slučaja neizbežna je ostavka i ministra unutrašnjih poslova i direktora policije i direktora BIA. Zatim, sledi ispitivanje čitavog slučaja, jer, a) ukoliko je policija nesposobna da reši slučaj, onda ona ugrožava bezbednost građana; b) ukoliko prikriva činjenice i zataškava istragu, vrh policije je saučesnik u izvršenom terorističkom aktu.

Treće. Neophodno je na odgovornost pozvati i sve državne funkcionere koji ovaj belodani noćni teroristički akt bagatelišu i atribuiraju ga olakšavajućim izgovorima koji nisu ni u kakvoj vezi sa njegovom suštinom. Kad premijer i koordinator svih službi bezbednosti A. Vučić neosnovano tvrdi da su porušeni objekti sagrađeni od novca kriminogenog porekla, to, čak i da je tačno, ne stoji ni u kakvoj logičkoj i pravosudnoj vezi sa samom biti akta rušenja privatne svojine, zastrašivanja i ponižavanja građana.

Četvrto. U državi u kojoj je ovakav teroristički akt moguće izvršiti bez ikakvih posledica, niijedan građanin nije bezbedan ni u svom domu ni na javnom mestu, niti na svom poslu. Država koja, po definiciji, ima monopol na primenu sile, ovde je likvidirana. Mi, građani Srbije, prepušteni smo na milost i nemilost ljudima pod fantomkama. Ovaj državni vrh i ova vlada su, dakle, ili nemoćni, ili kriminalni. U prvom slučaju, oni su nelegitimni. U drugom, nelegalni. Trećeg nema.

Peto. Ukoliko sada ne imenujemo stvari njihovim istinitim imenom, ukoliko, naime, propuštamo obavezu da, iz različitih predrasuda ili interesa, iz neznanja ili straha, iz konformizma ili bahatosti, ovaj ilegalni napad u Savamali nazovemo terorizmom, sa zahtevom da mu pravni sistem tako i pristupi, onda ćemo u dogledno vreme morati da se suočimo sa drastičnijim oblicima istovetnih akcija, za koje država ič ne haje te se na njima i zasniva.