Zapitah se, tu, u Marićevića Jaruzi, kako li bi izgledala srpska istorija da jeod dvoboj (koji zvanične istorije redovno prećutkuju) između vožda Karađorđa i ondanjeg vlasnika jaruge, Todosija Marićevića, koji se zvao Teodosije, ali koga su – zbog opštepoznate sklonosti Srba da sve strano pa i imena, izvitopere i prilagode svom mentalitetu i svojoj fonetici zvali Todosije – imao drugačiji ishod? Todosije je, kao u kaubojskom filmu, bio brži, povukao je prvi, našao se na korak od pobede, a srpska istorija na korak od toga da krene sasvim drugim tokom, ali je Todosijeva kubura zatajila pa ga je vožd hladnokrvno upucao.
Samo nekoliko godina kasnije sekira kojom je – po naređenju kuma Miloša – ubijen Karađorđe, nije zatajila, što me je navelo da se ponovo zapitam – u kom bi smeru krenula srpska istorija izgledala da je Karađorđe nekim slučajem preventivno ubio Miloša, što se lako moglo dodgoditi, vožd je bio lak na obaraču, još lakši na jataganu? Hteo sam, konačno, da se zapitam i kako bi srpska istrorija izgledala da bratoubistava – koje su ustanici ostavili potomcima u trajan amanet – uopšte nije bilo, ali odustadoh jer je pomisao na srpsku istoriju bez bratoubistava sama po sebi bila apsurdna i izazivala osećanje jeze, nelagode i prisilnog strahopštovanja. Čim pomisli na srpsku istoriju, a pritom ne padne na kolena i ne zaplače, čovek se oseti kao da je uhvaćen u “nameštenoj” krađi, parapsihološkim putem mu se stavi do znanja da ne bi trebalo o tome neovlašćeno da misli, lepo oseti da njegovo mišljenje – u stvari mišljenje uopšte – tu nije dobrodošlo. Srpska istrorija je istorija za emotivce i objekte njihovih emocija – velike istorijske ličnosti, sklone bratoubilaštvu, koje, po pravilu, izaziva najsnažnije emocije i potiče na izgradnju crkava-pokajnica. Nije srpska istrorija za svakoga. Nema tu mesta za ljude osrednjeg formata; ona pripada ili istorijskim gorostasima ili pukim statistima. Da je srpska istrorija geografska karta – a ona to, kako ćemo videti, u izvesnom smislu i jeste – bila bi to mapa ekstremno krupnih razmera 1:1.250.000, recimo, mapa u kojoj nema mesta za datalje, pejsaže, brežuljke, livade, potoke i rečice, sela i varoši, a naročito ne za ljude. Možda je to, pomislih, (metafizički) razlog što su (još koliko-toliko)stvarni srpski pesjaži, srpska sela, varoši i ljudi toliko zapušteni, krezavi, drljavi, beznadežno obrasli u korov i čkalj, zatrpani đubretom i šutom. Srbija i njena istorija, pomislih u Marićevića jaruzi, rade na veliko, en gros; najpre ćemo – tako su račinali (i računaju) Srbi i njihova istorija – obnoviti Dušanovo carstvo od Budima do Soluna, a možda i dalje, potom ćemo obezbediti izlaz na more, a posle, posle ćemo se školovati, raditi, lečiti, graditi puteve i uređivati sela i varoši.
Dok je naš kolumnista odsutan odjavljujemo odabrane delove iz knjige “Strah od promaje” koja će se pojaviti u izdanju Instituta za javnu politiku
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
