I
SRPSKA IDILA
Naše selo lepše od Pariza! Ma kakvi, lepše i od Prislonice! Ugnezdilo se naše Karavilje na osoju brda što ga zovemo Poprdljak, popelo se ozdo, od potoka Beljave, pa sve do moje kuće, a moja kuća poslednja ozgo.
Nije veliko to naše selo Karavilje – trista duša brat bratu. Mitrašinovići, Đokići, Dobrosavljevići, Gajići… Ima još al' da ne nabrajam. Živimo lepo. Preslave, slave, ispraćaji, daće… Živimo lepo dok se ne podovatamo za guše, a to bude obično u piću. Podžaveljamo se, tako, za sitnicu, pa udri po labrnji kog stigneš. Dobro, ima tu i stare omraze. Pradeda Jove Mitrašinovića ukrao pevca graorana Periši Gajiću još pre onog rata – i danas danji to pamte i Zoran Gajić i njegov Dejan. Živadin Dobrosavljević se sporečkao s Obrenom Đokićem ko zna kad i ko zna zbog čega, ama i dan-danas njihovi se glože čim popiju.
Ni ja ne znam što sam se koškao s Rakom od kad znam za sebe. Malo, malo, pa se pokarabasimo. Ispisnici, u isti razred išli, zajedno vojsku služili, na mobe i vašare iste odlazili, a opet tako. Ni sam ne znam zašto. Evo, ovde ću sad da priznam: ne jednom sam poželeo da Raki crkne krava.
II
SRPSKA MUKA
Au, bog te maz'o, šta ovo bi?! Otvori se, bre, i nebo i zemlja! Kišurina dan i noć, dan i noć. Na televiziji – sve pod vodom. Ma, šta na televiziji, vidim ja s mog Poprdljaka da je đavo doš'o po svoje: sve tamo do Dobova navrla neka vodurina, 'oće da nas podavi. Bre, ljudi moji, zar sve to iz onog našeg potoka što možeš i žmurećki da ga preskočiš?
Vidim ozgo: i Gajiće kuće samo što nisu poplavljene. I vidim: uzmuv'o se Raka, ne zna šta pre da spašava, da l' stoku, da l' ono resto. Nejač mu pomaže kol'ko može, al' ne mož' mnogo.
Zaigra mi srce u grudima, vidim da za njegovu Šarulju ne' da bude vremena. E, 'oće mojem komšiji Raki u ovol'koj vodi da crkne krava pa to ti je! 'Oće da mi se ispuni želja…
I, taman da strusim čokanj rakije u to ime, kad me preseče nešto evo ovde: jesmo se koškali od malih nogu – nije da nismo, jesmo se džapali kad god smo mogli, jesmo se i za vrljike 'vatali, ama, komšije smo, majkoviću!
Te strčim i spasem Raki Šarulju…
III
SRPSKA IDILA
(nastavak)
Prošla voda… Ona naša Beljava opet curka ko iz tabarke… Granulo sunce, suši naš osoj – sve se puši…
Biće suše ovog leta, secite me gde sam najtanji.
Raka i njegovi još čiste kuću i oko kuće. Štalu očistili. Odveo sam mu njegovu Šarulju, zahvalio mi se krajičkom usta, ko ono pokojna baba Jeremina kad se uspija, božemeprosti. To mi je hvala.
U'vatio sam sebe otoič da mi se vratilo ono od pre, ono: da komšiji Raki crkne krava…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
