Srpstvo i dupetstvo

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Dobro, de, malo se i foliram. Ne moram ja pročitati baš sve, ali znate već šta rogonja radi radoznalcima, da ne upotrebim pravu reč, odlučio sam da malčice devulgarizujem Famozno. Bar dok se drugačije ne naredi.

Evo, recimo, da sam ostao u redovnom toku stvari verovatno ne bih – privučen drugim temama, a nezainteresovan za sport – opazio na koje je niske grane spalo srpstvo. A koja je to mera? Niska, rekao bih. Spalo je na dupeta vaterpolista, najnovijeg srpskog kulta i povoda za ona besmislena balkonisanja, celivanja i proče igre za izbezumljeni, beshlebni narod.

Sećate li se kad su ono vaterpolisti prošli put bili hit dana i kada sam srpskoj javnosti skrenuo pažnju – što će reći po ko zna koji put džaba krečio – da je nedolično stavljati državni grb na Crven Ban vaterpolista. Mora da je nekom u državnom (ili sportskom) vrhu došlo iz dupeta u glavu da vaistinu nema smisla turati dvoglavog orla na, kako se to kaže – prednjicu vaterpolističkih kupaćih gaća, pa su patriotska osećanja premestili na zadnjicu, takoreći na revers.

A koliko li sam samo puta pisao da se Srbija neće unaprediti, uljuditi, obogatiti i dobiti na značaju tako što će se na sve – apsolutno sve – turiti grb, zastava, šajkača, devojka u narodnoj nošnji i slika Svetog Save. No, dobro, da se ne ponavljam, moje ionako džaba krečenje je dibidus pojeftinilo.

Nego da mi, što reko LJuba Živkov, vidimo šta je još bilo?

Pročitah u LJubinom Retrovizoru da je na najrecentnije rituale balkonisanja, osim vaterpolista-srbodupaca, bila pozvana i reprezentacija klinaca-matematičara koji su takođe osvojili zlatne medalje, ali im gradonačelnik Mali na balkon pristup dozvolio nije pod izgovorom – viđi sad vraga – da balkon nije projektovan za toliki broj ljudi i da može doći „do urušavanja“. (Strah od „rušenja“ i „urušavanja“ biće tema jedne od sledećih kolumni.)

Jeste da ja nemam pojma o građevini, statici i pročim egzaktnim naukama, ali imam izvesno iskustvo sa rečenim balkonom na kome sam jedne zgode i lično bio. Da nisam možda osvojio neku zlatnu medalju. Ma jok! Ma idi beži, beše to u noći petog na šesti oktobar, kada na legendarnom balkonu u svakom trenutku nije bilo manje od dvesta- trista duša – od te cifre najmanje trećina udbaša – i balkon se nije urušio. Nagađam da se ne bi urušio ni sada samo da je bilo moguće na matematiku zapandrčiti dvoglavog orla. Ili na naslovnu stranu udžbenika umesto „matematika“ napisati „Srbija“.