Šta je to autorski film

Kad govorimo o autorskom filmu, da li govorimo isključivo o remek-delima? Naravno, brojna remek-dela sedme umetnosti jesu ono što smatramo autorskim filmom. Na primer: Bergmanov „Sedmi pečat“, Kurosavinih „Sedam samuraja“, Tarkovskovo „Ivanovo detinjstvo“, Paradžanovljeve „Senke zaboravljenih predaka“, „Ruska barka“ Sokurova… Vendersov „Američki prijatelj“, Grinavejeva „Beba iz Makona“… Međutim, postoje, s jedne strane i remek-dela koja ne smatramo autorskim filmovima, iako ih obeležava snažan autorski pečat (sic!), a, s druge strane, i autorski filmovi koji ne samo da nisu remek-dela, nego nemaju nikakve umetničke vrednosti. Najzad, ima toliko komercijalnih reklama koje takođe imaju snažan autorski pečat, a ne pada nam na pamet da ih nazivamo autorskim delima.

Zaključak, ono što ima intenciju da bude roba, lišeno je autorstva! Njegov označitelj jeste moć.

Postoje filmovi, nesumnjivo autorski, smrtno dosadni. Na primer, „Prosperove knjige“, film inače izvanrednog reditelja i vizuelnog umetnika Pitera Grinaveja, jedan je od najmonotonijih u istoriji ne samo autorskog filma. Šta nam sada ovo govori?

Nisu li, naime, i rđavi autorski filmovi nešto posebno? Ne nalazi li se i u njima nešto potencijalno drukčije od uobičajenog u filmskoj industriji i filmskoj umetnosti, a što se u datom slučaju nije ostvarilo – nekakav nerealizovan ili unakažen autorski zahtev za specifičnim umetničkim delom, ili, ako hoćete, specifičnim umetničkim činom? Izgleda da je tako – da već u intenciji ima nečeg što autorski film razlikuje od, recimo to sad rogobatno, neautorskog filma.

Ali, zašto govorimo o autorskom filmu, a nikada ne govorimo o autorskoj skulpturi, slici, romanu ili autorskoj drami? To bismo, štaviše, smatrali budalastim. Najverovatnije, ne govorimo tako stoga što su posredi individualni umetnički činovi, dela koja uobičajeno stvara jedan tvorac – jedinstven autor. Film nastaje udruženim radom većeg broja umetnika u različitim disciplinama. Znači li to da kada govorimo o autorskom filmu, hoćemo da naglasimo da se u njemu ističe jedan stvaralac koji sve ostale učesnike u stvaranju usmerava po liniji sopstvene vizije. Ali, zar Kopolini ili Skorsezeovi filmovi nisu upravo takvi filmovi, pa ih nikada i nigde ne nazivamo autorskim filmovima?

Potreba da sadržaj i formu određenih filmova izdvajamo tako što ih imenujemo kao autorske filmove, podseća na potrebu da se određene pozorišne predstave imenuju kao rediteljsko pozorište. Tim izrazima, nesumnjivo, jedan kolektivni čin teatarskog ili filmskog stvaralaštva određuje se kao izraz singularne volje koja odlučuje o njemu. Rediteljsko pozorište jeste, dakle, pandan terminu autorski film.

Kad kažemo autorski film, izgleda da hoćemo da označimo delo jedintvenog autora stvaralačkog čina u kojem učestvuju mnogi. Da li je stoga autorski film, uspeli ili neuspeli, pokušaj otelovljenja vizije jednog autora, u kojoj svojim znanjima i umećima učestvuju mnogi? Postoje brojni reditelji koji ostvaruju svoju viziju, ali njihove filmove ne smatramo autorskim. Možda je Stiven Spilberg najbolji primer za to. Zašto njegove filmove ne smatramo autorskim? Zato što su komercijalni? Ali, nisu li neka remek-dela renesanse predstavljale upravo komercijalne umetnine za svoje vreme, a nastajala su, u majstorskim radionicama, gde je nekoliko veštih zanatlija radilo na njihovim detaljima, i ne samo detaljima? Nije li, na primer, po svim tim kriterijumima, „Apokalipto“ Mela Ginbsona autorski film par excellence? Zašto ga onda ni u kakvom slučaju nećemo nazvati autorskim filmom? I zašto smo u pravu kad to odbijamo da učinimo?

Da li, možda, hoćemo da kažemo da je autorski film nužno nisklobudžetni film? Nije li, međutim, Sokurov za „Fausta“ potrošio neuobičajeno puno novca za jedan autorski film? Jeste. A da li je to autorski film? Jeste. Uprkos tome što se oslanja na Geteovo autorstvo? Da, uprkos tome.

O čemu onda govorimo kad govorimo o autorskom filmu?

Govorimo o originalnoj viziji reditelja koja se ostvaruje originalnim sredstvima filma, a istovremeno je i estetski i društveni fenomen. Autorski film je zdušni, neraskidivi izraz poetike i politike jednog autora. U njegov zahtev, u njegovu volju, uvek je upisan otklon od realnosti i snažna potreba da se ta realnost izmeni. Autorski film je onaj spoj koji su još Grci nazivali kalokagatia – spoj dobra i lepote. Ukoliko uspe, on je spoj snažnog estetskog efekta i moralnog okuraživanja gledaoca! I kad prikazuje tragični poraz, on nas neočekivano uvodi u beskraj polja čovekove slobode da misli, peva i čini, uprkos okolnostima i javnom mnjenju.

Gl1 Zaključak, ono što ima intenciju da bude roba, lišeno je autorstva! Njegov označitelj jeste moć

Gl2 Autorski film je onaj spoj koji su još Grci nazivali kalokagatia – spoj dobra i lepote. Ukoliko uspe, on je spoj snažnog estetskog efekta i moralnog okuraživanja