Strah od desnice

Poslušah nekoliko minuta: pomirenje, Srebrenica, rezolucija, Orić. Zajednički život na ovim prostorima nam je sudbina i Vučićevo pružanje ruke pomirenja Bošnjacima treba podržati. Ne samo zato što je premijer Srbije već i što je svojom ranijom politikom i izjavama i te kako doprineo bujanju zla. „Ako Bošnjaci žele, sagnuću glavu u Srebrenici“, poručio je Vučić. Nisam „vlasna“ da govorim u ime svog naroda, Alahu hvala, meni niko nije stradao u poslednjim ratovima i ne pada mi na pamet da išta sugerišem. O tome da li treba da ide u Srebrenicu, neka sam odluči. Neka ne sluša ni bošnjačke političare, ali neka posluša šta kažu „Majke Srebrenice“. One su najveće žrtve.

Nije možda ni bitno šta mi Bošnjaci želimo, već da li je Vučić shvatio zašto se desilo zlo u Srebrenici? Ima li kontradiktornosti u stavu – protivim se Nacrtu rezolucije koji je Velika Britanija predložila UN, ali mogu da odem u Srebrenicu? U Nacrtu se ne pominju ni Srbi, ni Srbija, ni RS, kako je onda „antisrpska“? Zločina je bilo na svim stranama, naravno da i Bošnjacima, za koje postoji sumnja da su ih činili, treba da bude suđeno. Pa i Naseru Oriću, izgleda prilično „koloritnoj“ ličnosti. Ali, ako Srbija „nije učestvovala“ u ratovima u BiH i Hrvatskoj, otkud joj pravo da sudi za zločine koji su počinjeni u tim zemljama, čije su žrtve i počinioci strani državljani? Oriću, kog je Haški sud oslobodio? Šta znači Vučićevo čitanje delova iskaza „zaštićenog svedoka“? To je klasičan pritisak na sudstvo koji Orićevoj odbrani može da bude dokaz da u Srbiji ne bi imao pravedno suđenje. Da li je „slučaj Orić“ želja za pravdom ili „nemoguća misija“ izjednačavanja zločina, po sistemu – ubijali mi, ubijali vi, mir, mir, niko nije kriv. Do sledećeg krvoprolića? Zločina jeste bilo svuda, ali monstruoznost, organizovanost i masovnost, Srebrenicu ističe, te je, uz Vukovar i Sarajevo, sinonim za ratove devedesetih u bivšoj Jugoslaviji.

Srbija predlagačima rezolucija o Srebrenici i bošnjačkim političarima zamera da politizuju ovaj zločin. Ništa čudno. Iza svakog genocida i masovnog zločina stoji politika, a Srebrenicu politizuje i Srbija. Vučić je zato u dilemi, ako ode u Srebrenicu, zameriće mu ogroman deo Srba, ako ne ode, zameriće mu „prijatelji“ sa Zapada. Možda bi bilo tačnije da je rekao „Ako želi Zapad…“? Vučića i Zapad očigledno povezuje strah od jačanja rusofilske desnice u Srbiji, pa se u tom kontekstu može posmatrati njihovo političko zamešateljstvo oko obeležavanja godišnjice genocida, da li će Vučić ići u Srebrenicu, hoće li i u kom obliku biti usvojene najavljene rezolucije? „Napredni“ deo nekadašnje SRS nalazi se u paradoksalnoj situaciji. Kao što su „dosmanlije“, uz podršku zapadnih „prijatelja“ godinama plašili Srbiju – glasajte za nas, samo da ne pobedi SRS, na sledećim izborima sigurno ćemo slušati – dajte Vučiću glas jer ako pobede DSS, Dveri i slični… Čini mi se, međutim, da Srebrenica i druge „nacionalne“ teme neće Vučiću odneti toliko glasača. Više će ih izgubiti zbog katastrofalne ekonomske situacije, poreza na nekretnine, poskupljenja struje, jada i bede. Još kad ih prate obrazloženja poput: „Za ovu žrtvu građani će dobiti nagradu“ ministra finansija Dušana Vujovića.