Strah od nestajanja

Pretpostavljam da ste iz uvoda naslutili da će u današnjem nastavku kursa seljačke političke filozofije biti govora o – strahu od nestajanja. U ostatku sveta, bar u njegovom boljem delu, smatra se da je posao nacionalne elite da radi na jačanju nacionalne samosvesti i samopouzdanja, dočim u Srbiji – tradicionalno sklonoj posebnostima – nacionalna elita ulaže ogromne napore u demoralizaciju i zastrašivanje sopstvenog naroda.

Priča otprilike ide ovako: U svetu postoje neke mračne sile (lista je podugačka i neprestano se menja) koje su se – naravno, iz čiste zavisti – nameračile da Srbiji i Srbima smrse konce i da im zatru svaki trag. Budući da nismo ostareli hipici koji idu uokolo skandirajući peace, brother, peace, složićemo se da i Srbija i Srbi imaju neprijatelje. Ali ko ih – pitam ja vas – nema? To se u onom gorepomenutom delu sveta shvata kao neprijatna, ali normalna stvar, sa kojom se narodi nose kako znaju i umeju. Naši, međutim, profesionalni srbobrižnici smatraju – i tom smatranju već dva veka poučavaju čitava pokolenja – da je neprijateljstvo prema Srbiji i Srbima izraz kosmičke nepravde i krajnjeg bezobrazluka. Dobro, de, može se to i tako posmatrati, mada je racionalnije u neprijateljstvima gledati puki ovozemaljski interes, u balkanskom slučaju – nameru da se otkine parče zemlje. Ni Srbija se, kao što znamo, nije ustručavala od takvih akcija. Nije joj, štaviše, donedavno uopšte loše ni išlo, a krenulo joj je naopako upravo u momentu kada su srbobrižnici uzeli stvar u svoje ruke.

Jeste, graknuće srbobrižnici, ali mi imamo istorijska prava! Neka bude i tako. Ali, znate li vi, srbobrižnici, kakvo bi vam pitanje postavio veliki pragmatičar, Josif Visarionovič: Koliko, tavarišči, vaša istorijska prava imaju tenkovskih divizija? To je, da kažemo, vojna tajna, pa prelazimo na sledeću stvar, mada odgovor verovatno znate. Uprkos tome što i srbobrižnici dobro znaju da jedna razvaljena država i jedan mali narod ni u snu – čak i da im ide mnogo bolje nego što ide – ne mogu imati onoliko tenkovskih divizija koliko je potrebno za ostvarenje srbobrižničkih ambicija, srbibrižnici bez prestanka ispredaju priču o tome da bismo mi – samo da nas nisu toliko mrzeli i da nam nisu zatrli ćirilicu – imali potreban broj tenkova.

Biće tokom kursa još osvrta na militarne teme, sada idemo na zatiranje ćirilice, za koje su optuženi komunisti i Zapad. Ne znam za Zapad, ali znam da tokom komunističke vladavine – izuzimajući prodavnicu optike Ghetaldsus – u onolikom Užicu nije bilo nijednog latiničnog natpisa, firme, spomen-ploče, table, štagod. Sve dok nam se nije dogodio narod. Tek onda je krenulo latinici.