Suverenitet oposuma

Verovatno ste, dragi đuturimi, i sami primetili da se spoljni popečitelj u poslednje vreme žestoko hiperaktivirao, a zašto je to tako, to ću pokušati da objasnim. Spoljni popečitelj je – ne treba se zavaravati – iskusan političar, naravno, u srpskom značenju te reči koje podrazumeva dobro poznavanje psihologije kolektivnog nesvesnog. Odlično zna Ivica gde da, narodski rečeno, „džarne“ kolektivno nesvesno, još bolje zna da udari u sitne narodne žice i da narodu belo – po potrebi – prikaže kao crno, a crno – kad ustreba – kao belo.

U toj je želji Dačić potegao pa za Politiku napisao „autorski tekst“ – nova moda u svetu srpskih državnika u kome je srpskom narodu i senatu obznanio činjenicu da je Srbija suverena i neutralna država, a da sporazum potpisan sa NATO paktom nije nikakva izdaja, nego da je to učinjeno u najboljem interesu Srba na Kosovu. Što jeste činjenica. Da na Kosovu nema strane oružane sile – koja se, kad zagusti, ne usteže da reaguje – Bog sami zna kakvi bi sve pičvajzi događali u Srcu Srbije.

Druga je stvar što je to prisustvo poprilično poniženje i za Albance i za Srbe. Jer pazite, koliko god da je srpski suverenitet okrnjen secesijom Kosova, toliko je – a možda i više – „lažni suverenitet“ Kosova nekako papirnat, zapravo fiktivan, sve dok po njegovoj teritoriji vršljaju strane trupe, pogotovo što stvarni cilj tih trupa nije ni „zaštita kosovske nezavisnosti“ ni „zaštita srpskog stanovništva i manastira“ – to rade u časovima dokolice, a inače ih i za nezavisnost i za kosovske Srbe zaboli Crven Ban – nego nešto sasvim drugo, nešto zbog čega u Nišu postoji i rusko-srpski vatrogasni korpus.

Osim što su „čuvari“ kakve-takve bezbednosti, NATO trupe na Kosovu su i čuvari vekovne mržnje, ali i opipljiv dokaz srpsko-albanske nedoraslosti za istinski suverenitet. Istinski suverene države na svojim teritorijama ne trpe – i strogo sankcionišu – svako nasilje i svaki nezakonit čin i u tom poslu im ne trebaju nikakvi spoljni saradnici.

Uzmimo primer Francuske u kojoj – nakon prošlogodišnjeg islamističkog masakra – nije spaljena nijedna džamija, pa taj primer uporedimo sa primerom Srbije u kojoj je – kada se slično nepočinstvo dogodilo na Kosovu – država lično organizovala paljenje džamija. Ili još bolji (i svežiji) primer, kada je po naređenju srpskih državnika, a u znak protesta protiv otcepljenja Kosova, demoliran i zapaljen Beograd. Naravoučenije. Država koja ne vlada sobom, nije u stanju da vlada ni svojim državljanima ni svojom teritorijom, sledstveno čemu Dačić mirne duše može da priču o suverenitetu smota u rolnu i da je nabije oposumu u dupe.