Teorija terorizma

I moja je malenkost – nezavisno od rubrike – još poodavno uočila da stepen masovne zgroženost nad terorističkim masakrima i te kako zavisi od stepena geografske dužine i širine na kojima se pičvajz dogodi. Istanbulske žrtve su, rekao bih, još dobro i prošle – ipak su, galgenhumorno rečeno, odjeknule u svetskoj javnosti, za razliku od južnijih i istočnijih (takoreći svakodnevnih) žrtava koje jedva zavrede pomen u štampi i na televizijama. Ovako to ide, „Eksplodirala bomba na pijaci u ________ (upisati ime varoši); poginulo sedamdesetoro.“ Tačka. Kraj vesti. Muk! Totalni zaborav!

Nekako se – Bog sami zna kako – čak i u javnostima zemalja čije žrtve tavore u globalnom medijskom mraku uvrežilo mišljenje da na ovom svetu postoje mesta na kojima teroristički napadi nipošto ne bi smeli da se događaju, a da, opet, ima i takvih mesta na kojima su oni nešto normalno, umal ne rekoh – poželjno.

Čudo jedno je taj evrocentrizam i ta samozaljubljenost Evropljana u same sebe i sopstvena dostignuća, a još je čudnija evropska zaboravnost, pa – ako hoćete – i istorijski autizam. Takođe se nekako – a kako, to takođe samo Bog zna – kao zdravo za gotovo uzelo da je Evropa – naročito centralna i zapadna – prostor uljuđenosti, mira i prosperiteta, a da su ostale geografske širine i dužine regioni fanatizma i divljaštva koji zasluženo žive u svakakvom metežu.

Još tamo sredinom osamdesetih, kad je srednjoevropejstvo (čak i kod nas) ušlo u veliku modu, meni je tu nešto žestoko zasmrdelo. Bejah dokonao – a literatura mi je dala za pravo – da nijedno od zlih kobi modernog doba – nacionalizam, fašizam, nacizam, komunizam, itd. – nije nastalo u Aziji ili u Severnoj Africi, nego je sve to zakuvano usred Evrope.

Sad će drkadžije da graknu: A terorizam! Terorizam je „par ekselans“ bliskoistočnog i severnoafričkog porekla. I na graktanje imam spreman odgovor. Terorizam je bio nešto apsolutno nepoznato, ne samo u Aziji i Africi, nego i u Evropi sve do Francuske revolucije koja ga je na velika vrata uvela u opticaj i za to dobila – i još uvek ih dobija – aplauze učenih morona koji su – i onda, kao i danas – trućali o slobodi, sekularnosti i pročim šarenim lažama takozvane moderne. Da li ovim hoću da kažem da je teroristički napad u Parizu neka vrsta pravedne kazne za termidorski teror? Sakloni Bože! Ali hoću da kažem da u Evropi, takvoj kakva je, možda ne bi ni bilo terorističkih napada da počem nije dibidus nezainteresovana za terorističke napade u zemljama za koje smatra da ih, po prirodi stvari, zaslužuju.