URKE
Još ne mogu da se istripujem… Sedim ovde u kafiću „Pink“ kao nekad, tu su Aki, Maks i Nemanja kao nekad, kuliramo uz vopi i telku kao nekad, a, opet, ništa nije kao nekad. Osim ovog Vidoja…
I pre dve nedelje smo tako kulirali dok je napolju pljuštalo, blejali u telku na šanku i čekali Kizu iz kladionice. A onda su Akiju javili da mu je baba na tavanu… Okej, okej, pojašnjavam… Gospođa Leposava je udovica, vegetarijanac i težak smor, ali ona je Akijeva baba i krenuli smo u tu njenu vikendicu kod Obrenovca da joj pomognemo da siđe s tavana…
A onda je bilo šta je bilo… Pomogli smo gospođi Leposavi, pomagali smo i drugim gospođama, starcima, deci, trudnicama… Dve noći nismo spavali. Mokri i iscrpljeni, borili smo se protiv te goropadne reke i, kažu, pobedili…
Sad smo opet u bedaku. Sedimo u „Pinku“, kuliramo Aki, Maks, Nemanja i ja… Ah, tu je i Vidoje, super lik…
VIDOJE
Još, bre, ne mogu da se opasuljim: šta ovo bi?! Umal', bre, da nas podavi onol'ka vodurina. Da ne beja Uroša i Nemanje i… Al' čeknider, Vidoje, kud si navro ko junac! 'Ajd redom…
Ja sam vi iz sela Karavilje podno brda što ga zovemo Poprdljak. Malo selo, šeset kuća u vr' glave. Ni kafanu nemamo, sedimo ispred prodavnice – nekad bila zadružna, sad Grujina. I, onomad sedimo, tako, al' u prodavnici – napolju kiša iz neba iz zemlje. Televizor upaljen, gledamo: Srbija u vodi, poplavljena načisto! Gruja cokće, cokće i ča Jevrem… Di ja da cokćem – jedini omladinac u selu, no spakujem nešto preobuke pa put pod noge, da pomažem tamo gde treba…
Posle bi šta bi, sobalismo skota. Ukrotismo goropad – rekli bi moji novi drugari Uroš, Aca, Maksa i Nemanja, koje sam tamo na Savi upoznao. Tada su me i pozvali u goste… Ja, evo, doš'o…
ZDENKA
Kaj ste svi zacvikal što ponovo grem u Srbiju? Kužim vaš zent, kužim. Jemput mi bu rekel tatek, heroj Domovinskoga rata: Zdenček, ti si goropadnica, kak ćeš s tim srpskim fakinima? Ti dećki tam na tom Bizantu, to ti je tak divlje da odmah buš dobil po frnjokli da se zna ko je muškić.
A, eto, ipak, ja tatekova goropadnica, sa mojom udrugom Ženski stroj „Bl. Francek“ sam pohitala da pomognem svima kom je pomoć i skrb potrebita. I kaj se zbilo? Našpanal smo se mi na svaku srbijansku bedastoću tam preko Save, neke mačke samo što ne bu zaslinile, a tam preko Save srele smo četir kita kakvih niti među dojdecima nema u Zagrebu, upoznale smo Urketa, i Akija, i Maksa, i Nemanju, i jednog Vidoja…
Posle smene, naša udruga se dopeljala natrag, a ja vam se ne bum ni odmorila, samo sam krpice promenil i grem opet u Srbiju, k dećkima… Čekaju me u kafiću „Pink“… Urke ili Vidoje?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
