Torsten Veblen, enfant terrible američke socijalne filozofije, intelektualac koga je, zbog „opasne misli“, univerzitetski establišment teško podnosio, i od čije je revolucionarne kritičnosti zazirala plutokratska svest posednika, napisao je na desetine značajnih socioloških i ekonomskih studija i članaka, od kojih je najčuvenija, znamenita „Teorija dokoličarske klase“ i danas friška knjiga iz 1899. godine. Ona predstavlja fundamentalnu kritiku potrošačkog društva, tj. potrošačkog mentaliteta, a to je jedna od dugotrajno najsvežijih tema.
Veblen polazi u svojoj kritici od činjenice da je prirodna potreba svakog čoveka i svakog društva da sebi obezbede što prikladnija sredstva za što udobniji život. Međutim, još na kraju pretprošlog veka, Veblen uočava da pribavljena sredstva za dostojan život u savremenom društvu, sve više i više gube svoju upotrebnu vrednost i postaju vrednost sama po sebi. Imati, sve više i više, znači biti. Roba gubi svoju utilitarnu funkciju, a puka želja za njenim posedovanjem postaje svrha koja, s vrha, funkcionalizuje sve, baš sve, međuljudske odnose.
Imetak se divinizuje u monistički subjekt društva, kao vrhunaravni princip sveta. Potencijalni imetak postaje Označitelj. Novac, osnovno oruđe ovog obreda, tali se u monetu moralne vrednosti. U ovoj alhemiji, pod pojam vrednosti podvedena je puka cena.
Veblen govori o novčanim kanonima ukusa. Ukoliko kupujem ono što je skupo, kupujem ono što je nedvosmisleno vredno. Ukoliko posedujem ono što je vredno, naime skupo, onda sam i sam vredan, naime skup u društvu. Istinito, dobro i lepo, nije nam ono najskuplje, nego upravo obrnuto. Ono što je najskuplje, to je istinito itd. „Kupovnom moći“ (i)stičem svoje dostojanstvo i (po)stižem ugled u društvu, izdvojivši se iz mase nemoćnih, naprosto, neobdarenih „luzera“.
Plutokratsko društvo, uočava Veblen, ima primitivan, magijski karakter. Moć je dar s neba. I stoga je onaj koji poseduje dragocenosti, najsvetije relikvije centralnog rituala kapitalizma – posvećenik u najvišu tajnu, miropomazani na kojeg pada milost te najviše tajne. Nije nimalo slučajno da je na brojnim jezicima, od svevlasnog engleskog do, recimo, nama bliskog bugarskog, reč za 'drago' sinonimna reči za 'skupo'. „Jezik moj, neprijatelj moj“, ne kaže se, dakle, uzalud. U stvari, jezik otkriva ove suštinske prevare. Potrebno je samo dovesti u pitanje ustaljenost, uobičajenost značenja.
Maks Veber, Veblenov savremenik, ukazao je, u studiji nastaloj samo nekoliko godina posle Veblenove, na ulogu religijske svesti u formiranju društvenog ponašanja u stvaranju bogatstva – u ovom slučaju, na ulogu etike protestantskog hrišćanstva u strukturisanju duha kapitalizma. Protestant veruje u predestinaciju kandidata za raj. Dakle, ma šta i ma koliko valjano činio u životu, protestant nikad nije siguran da li je on sam upisan u konačni božji blagoslov. To je ona esencija koja prethodi njegovoj egzistenciji. To nije volja njegova. Posthumni vek, onaj život glavni, život večni, upisan mu je u Knjigu sudbine pre njegovog rođenja. Ali, protestant se čvrsto drži etičkog načela da oblik i sadržaj njegovog života na Zemlji predstavlja jasan znak za budući oblik i sadržaj njegovog života na Nebu. Ako je marljiv i imućan, nema sumnje da pripada rajskoj klasi iliti kasti.
Ovaj stav protestantske etike i njegov uticaj na formiranje kapitalizma kao ekonomskog i političkog principa, sa neizostavno pripadajućim mu metafizičkim svetonazorom, ne dovodi još do potrošačkog društva. Ono je proizvod zrelog kapitalizma, kapitalizma koji postaje globalni princip sveta, bez obzira na etičko-religijske poglede i socijalno-ekonomske uslove.
Protestantska etika, ipak, obavezujuće podrazumeva i lični trud i izvesnu skromnost u ponašanju, te izvesnu (takođe ne neskromnu!) solidarnost sa onima koji nemaju dovoljno za preživljavanje. U tom smislu se skandinavski kapitalizam i razlikuje od drugih svojih vidova i podneblja. U potrošačkom društvu neoliberalnog kapitalizma, rasipati pak znači (i)sticati svoju ljudsku vrednost. Tu se stvara i poseban karakter čoveka koji teži, i beskrajno akumulirajući i besomučno trošeći novac, da iz svog okruženja istisne svakog drugog te da najzad ostane sasvim sam na tronu Označitelja. Podstrek za takvu socijalnu kompeticiju, Torsten Veblen vidi u društvenoj navici koju naziva „invidiozno poređenje“ – poređenje u čijem je korenu zavist.
Tanki, nepropustljivi sloj veleposednika, multimilijardera, potrošački mentalitet deli (sa) širim socijalnim slojevima svih fela. Tačnije, diluje im ga! I tako, u stvari, svi učestvuju u utakmici unutar svoje klase, žudeći da se iz nje uzdignu u moćniju. I oni najbedniji, isključeni iz rituala potrošnje, uglavnom se uzdaju u čudo božanske milosti da ih pričesti u višu i najvišu kastu moći i posedovanja, umesto da golim svojim rukama uguše lažnog boga i razruše tron teorije i prakse kapitalizma. To samo ta klasa može da učini, dok sve ostale isključivo različito restrukturišu postojeću strukturu sveta.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
