Baš se ovih dana pitam gde li nam je Marinko M. Vučinić, zašto se ućutao, zašto ga nema u Danasu, šta li sanja, šta mu se događa – kad eto ti Marinka, ovoga puta u ulozi pozorišnog kritičara. Uočio neke nepravilnosti u Pakovićevom – kako MMV kaže – „tzv. libretu“, pa krenuo da – onako, na način palanački – raskrinkava „Filozofiju palanke“, taj večiti trn u očima palanačkih „intelektualaca“.
Nije mi promaklo da je MMV u međuvremenu uzavanzovao u čin „programskog direktora Centra za proučavanje informacionih tehnologija“. Nije to mala stvar. Pod tako mudrim programskim rukovodstvom informacione tehnologije bezbeli će da procvetaju. Vi sad – takođe bezbeli – očekujete da oplajpičim Marinkovu pozorišnu kritiku, ali ništa od tog posla; počeo sam da čitam, ali sam – zbog jezive smornosti podastrtog štiva – odustao… Šta da vam pričam – Marinko par lui meme.
Rečeno uopšte ne znači da neće biti reči o palanci. Za razliku od Konstantinovića – čiju, inače, „Filozofiju“ izuzetno cenim – ja nisam sklon da olako odbacim palanku i palanački duh. Naprotiv! Držim da je palanka – sve dok se ne otrgne kontroli – sjajno mesto za život. Držim, štaviše, da je Srbija – uzimajući u obzir njenu istoriju, veličinu i još koješta – trebalo da bude zemlja idiličnih sela i ušuškanih palanki, a da njen glavni grad – prestoni Beograd – bude varoš od, da kažemo, najviše 600.000 duša.
Konstantinović je tačno uočio (i odlično opisao) palanačku psihologiju i filozofiju, ali – ne znam kako ovo da formulišem – ta filozofija i psihologija nisu neka „srpska posebnost“, možete se o tome – i to na zabavan način – obavestiti iz romana Edena fon Horvata „Večiti malograđanin“. Palanački duh je dominantan svugde na ovom svetu, – samo na srećnijim mestima, gde se održava u stadijumu ekspres lonca – ne pravi nikakvu štetu.
Da ne dužim – bez idiličnih sela i uzornih palanki nema ni jake metropole. Ovde već zalazimo na teren famoznih srpskih posebnosti. Prenebregavajući gorepomenute činjenice – istorijsko nasleđe, veličinu, itd. – naše dominante elite (koje, naravno, više nisu „naše“, nego su komunističko-okupatorske) došle su na epohalnu ideju da seljačke pretvore u građane, a palančane u velegrađane i u tome su u potpunosti uspele – seljaci su sišli u palanke, a palančani se preselili u Beograd, samo što su – kao posledica uspešne industrijalizacije i urbanizacije – jednim potezom uništeni i sela i gradovi, a naročito su opustele palanke, tako da će Beograd – možda i skorih dana – postati glavni grad ničije zemlje, ali, ako je za utehu, neće oskudevati u „Centrima za proučavanje informacionih tehnologija“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
