Vlast Srbije hapsi Srbiju?

Svi ti ljudi bili su deo Države, u neko svoje vreme. I sada su. To nas je navelo da se zapitamo, zaista, šta je onda Država? Zar su svi od Platona pa nadalje samo bulazNili, a naša vlast otkrila istinu? Otkud Državnim ocima tolika potreba da odjednom personifikuju Državu kao Državu-ubicu, samo u različitim periodima, i bez preciziranja, kako to „Država“, a đe su imena, a đe je bio tad svako od njih koji sad nabeđuje „Državu“ u toj Državi? Hoće li tako personifikovana Država, koja nije pojedinac, već Neko više biće za koje niko nikada nije odgovoran, morati da dobije odgovarajuće ime? Može li se tako mahnita Država koja ubija i dalje zvati Srbija, ili će joj menjati ime, da se lakše razume, u, recimo, Džek Trbosek?

Čudan kraj godine u Srbiji, još čudniji od njenog početka. Čudni ljudi u vrhu vlasti igraju grupnu partiju transformisanog šaha, gde se ne poštuju pravila te igre, nego se figurama šibicari, s primesama ruskog ruleta u ponekim promašajima. Kad misle o sledećem potezu, nikad ne misle o narodu, misle kako da se izvuku što više uspešni i bogati, ili što manje krivi. Za taj učinak, neko lepo primeti, rođenu mater bi prodali. Glavni pretpraznični, praznični i postpraznični zabavljač nacije bila je, dakle, udarna pesnica vlasti, gde svaki prst sam pazi da se ne opeče, ali složno se stežu u pesnicu kada istom treba udariti narod po nosu (ili džepu).

Ove godine, videli ste, nismo imali ni novogodišnje slavlje. Zahvaljujući tome što se vlast posvađala sa Vremenom. Kao Ludi Šeširdžija u „Alisi“ što se posvađao s vremenom pa je neprekidno bilo vreme za čaj (17h), tako je ovde kontinuirano vreme za o-čaj. Vlast, naime, vuče vreme čas napred čas nazad, čas u prošlost, čas u budućnost, i realno vreme se, naravno, opire tome, poštujući zakone fizike, uz sve rizike provlačenja i pogrešnih teorija koje su vazda prisutne u tumačenju vremena. Uvidevši da se do 1. januara vlast u Srbiji neće dogovoriti koju godinu napuštamo, a koja dolazi, realno Vreme nas je napustilo i otišlo iz Srbije. Prostor državni nam je, takođe, nepoznat. Državu više ne određujemo granicama, jer ih ne znamo, dakle, postojimo, dok postoji Planeta na kojoj smo, valjda, i dalje prostorna meridijanska tačka. Po ovome smo endemska zemlja. Imalo je i biće mnogo hohštaplera u svim državama sveta koji su izrabljivali i izgladnjivali svoj narod, a pljačkali i otimali za sebe, ali da su pritom uspeli i da narodu ukinu realne dimenzije vremena i prostora, toga niti je bilo niti će biti. Na neki način to znači da se globalna, očekivana apokalipsa dogodila samo kod nas. Ali mi to ne znamo. Nema ko da nas informiše o tome.

Godina velikog blama (2013), proistekla iz mnoštva prethodećih joj godina velikih sranja, klanja i naklapanja, nastavila se bez da smo imali trenutak novogodišnjeg ušuškavanja u snove. Sve su opljačkali u državi Srbiji, a građanima na rubu egzistencije prete da će isključivati struju kao telefon čim ne plate, cene osnovnih namirnica su abnormalne, a prihodi po domaćinstvu protivustavni, jer je, smatram – uništavanje vlastitog naroda glađu, bolestima za koje nema para da se leči, zimom u kojoj nema para da se ogreje, mrakom u kome neće moći da uključi ni sijalicu od 40 W, jer mu je Her Flikova ministarka, frau Helga, otfikarila struju zbog neplaćanja iste – protivno Ustavu, kakav god da je.

No, ja sam samo malo piskaralo koje ne razume ni taktiku, a kamoli strategiju velikih sila i stotinak herflikolikih aparatčika koji nam kroje sudbinu, otud valjda kod mene tolika neproduktivna skepsa. Pametniji bolje znaju pa veruju. Ipak, podsećam na reči francuskog filozofa Didroa:“Budale imaju tu manu da ni u šta ne veruju, a pametni pak da su odveć lakoverni.“ Kako god, videćemo na kraju balade. Nazdravlje!