E, da me Antonić, majka invencije i prozorljivac, nije pre nekoliko godina provalio i osujetio me u nameri da zavedem diktaturu, sada biste, cenjeni publikume, živeli u sasvim drugačijoj zemlji. Ne bi baš ovuda tekli med i mleko – konačno, nisam to ni obećavao – ali biste bar znali na čemu ste: u diktaturama, kao što znamo, nema labavo, bato. Rad, red i mir caruju. Moje bi čibukčijre, što rekao Velja Ilić, doduše kraduckali; ne zato što bih im to dozvoljavao, nego zato što ne bih mogao da ih sprečim. Ne može se lopovluk iskoreniti. Uvreženo je to u ljudskoj prirodi. Posebno na takozvanim „našim prostorima“.
Malo komendije nikada nije na odmet, ali belćim bi bilo bolje da smo umesto u višepartijskom sistemu završili u nekoj diktaturi s ljudskim likom. Jer očigledno je da nam parlamentarna demokratija ne ide od ruke. Evo, pre neko veče videh na TV-u našeg Gospodara u nedoličnoj situaciji: uzeo usisivač u desnicu ruku i posprema u nekoj privatnoj kući. Nedugo potom, eto ti ga (opet na TV-u, bez kravate, po običaju) u poseti štrajkujućem Tomi Nikoliću. Zatvorili se u poslanički klub, razgovarali, Jego Sijatelstvo ni da čuje za izbore 18. 12. 11. (Taj bi datum lako mogao postati naš 11. 9. 01.) Gospodar najposle izjavio da „izbori nisu njegovo privatno vlasništvo“, a Toma odbio da ode na VMA zbog toga što je ta bolnica „pod Tadićevom kontrolom“.
Sećate li se priče o onom, persijskom valjda, satrapu koji je, gnevan zbog utapanja vojnika, naredio da se išiba neka ni kriva ni dužna reka. Mene ovo natezanje sa datumom izbora pomalo podseća na tu sumanutu epizodu iz antike. Pa, Milošević se oko izbora lakše dogovarao sa ondašnjom opozicijom, a opozicionari su – kada je to bilo potrebno – bez zazora išili u državne bolnice. Jeste da je posle imao običaj da „kraducka“, ali otaljavalo se nekako. I bilo je neuporedivo manje otužno.
Šta je to do te mere zavadilo dve stranke ljutih evroentuzijasta, nisam dovoljno pametan da objasnim. A da budem iskren – nije me ni briga previše. Mada podozrevam da se radi o legendarnim uskostranačkim interesima, a ne o višku brige za Srbiju. Jer, da se makar malo brinu za Srbiju, valjda bi primetili jednu interesantnu stvar: da obični građani međusobno komuniciraju i funkcionišu bolje nego politička elita. Hoću da kažem: demokrati pazare kod radikala, espesovci zalaze u kafane u vlasništvu narodnjaka, espeovci trguju sa liberalima dok je politička elita, umesto da bude faktor stabilnosti, glavni uzrok narastajuće pometnje. Sve se okrenulo naglavačke. Postalo je lakše promeniti narod nego političare.Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
