Sećate li se jedne davne kolumne naslovljene „Navučenost na haos“? Ne sećate se! Pošteno govoreći, ne sećam se ni ja. Davno je to bilo. Pa hajde da obnovimo gradivo.
Ljudski, da kažemo, život – to je neprestana borba protiv haosa. Ima, međutim, ljudi – i to popriličan broj i sve ih je više – kojima je haos prirodno stanje i koji daju sve od sebe da ga povećaju. Pogrešno bi bilo iz rečenog zaključiti da su ti dilberi i privatno haotične ličnosti. Ima među njima, fakat, i takvih, ali uglavnom su vrlo dobro organizovani. Stanje haosa im naprosto daje šansu da se dokažu, da se uzdignu iznad sopstvene beznačajnosti, a bogme i da ponešto zarade. Setite se, na primer, prošlogodišnje poplave, onog lažnog spasioca i preduzimljivih trgovaca koju su prodavali flašu vode za pet evra. To je tako svukuda. I tako je oduvek.
Da bi se tome – naravno, u granicama skromnih ljudskih mogućnosti – stalo na put, služe države, to jest organizacije za kontrolu haosa. Nevolje nastaju kada se države privatiziju i postanu proizvođači haosa, što se našoj, tamo negde krajem osamdesetih, nažalost dogodilo i što joj se još uvek događa, uprkos dirljivim Overlordovim naporima da tu nešto promeni. Možda bi Overlord mogao učiniti i više da mu najbliži saradnici nisu onakvi kakvi jesu. Uzmimo primer gungule u Potočarima. Iako je lično njegova glava bila u torbi, Vučić je celoj stvari pristupio racionalno i državnički, dočim su ostali državnici i prinadležne novindžije momentalno progovorili ratnohuškačkim rečnikom devedesetih.
Na Vučića su u Potočarima nasrnule – kako je i sam rekao – „budale“, kakvih ima svugde, pa i kod nas. A ako se pitate zašto su se naši državnici poneli kao budale, odgovor je – zato što nemaju pojma šta je država i čemu uopšte služi. Rekosmo napred da je smisao države kontrola haotičnosti. Umesto da pribegnu propisanoj kontroli situacije – protestne note i pročaja – naši državnici su stali da dolivaju ulje na vatru, pa me istinski čudi (a nadam se da ovo neće dati ideju budalama) kako nije došlo do paljenja džamija, razbijanja pekarskih izloga i sličnih „narodnih odušaka“.
Pomirenje je spor i bolan proces. I ne postiže se jednokratnim ritualnim julskim odlascima u Potočare nego dugotrajnim ispoljavanjem dobre volje i saosećanja. Nadajmo se da će Vučić istrajati na tom putu, a da bi istrajao, toplu mu savetujem da osim Dodikovih zašije još jedno stotinak državnih usta.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
