…Žestok momak Verbić

  Nevolja je jedino u tome što ministar Verbić nije tresnuo šakom u znak povećanja plata prosvetnim radnicima. Upravo suprotno, ministar Verbić lupio je šakom o astal (ili je možda u pitanju bila pesnica gneva) kako bi najavio smanjenje već ionako umanjenih ličnih dohodaka – ali samo onim prosvetnim radnicima koji su se drznuli da štrajkuju zbog sramno niskih zarada. I umesto da dreši kesu i pomogne prosvetarima u komplikovanom poslu sastavljanja kraja s krajem, ministar Verbić bira osvetu kao način razračunavanja sa prosvetnim radnicima u štrajku.

„Zna Gašpar šta radi – treba uterati strah u kosti kolebljivcima“, reče onomad u „Povratku otpisanih“ Stevo Žigon u ulozi gestapovca Krigera. Pa ukoliko je i bilo prosvetnih Hamleta koji su se kolebali po pitanju stupanja u štrajk (da li da štrajkujem ili da lajkujem) – teško da će ih preostati nakon Verbićevog monetarnog udara na ionako ispražnjene džepove štrajkača. Tako ministrova taktika već sada miriše na uspeh kompletne vlade pa Vučić može biti i te kako ponosan na čoveka koji se, po sopstvenom priznanju, jedini usudio da stisne vrući kesten u obliku ministarstva prosvete.

Zar onda neko može sumnjati da bi ministar prosvete Verbić drage volje zavatio iz državnog budžeta kako bi popravio egzistencijalni položaj prosvetnih radnika u Srbiji? Međutim, kao što to obično biva u bajkama braće Grim, pare se ne nalaze kod dobrog kralja prosvete Verbića, već kod opakog ekonomskog čarobnjaka Vujovića. I čemu se onda uopšte nadati kada su Verbiću ruke svezane u Gordijev čvor? Dodamo li ovome podatak da nekadašnji saradnik Svetske banke Vujović ređe dreši kesu od Kir Janje, naročito kada su u pitanju (sa stanovišta vlade) potpuno nebitne oblasti društva poput prosvete, onda za prosvetne radnika izgleda teško može biti spasa. Jedino spasonosno rešenje bio bi levičarski angažman Verbićevog kolege Vulina, ali je takav scenario u domenu teorije kvantnih skokova. Elem, kada bi ministar rada, zapošljavanja, boračkih i socijalnih pitanja, pored toga što Če Gevarinu fotku neguje na ekranu mobilnog telefona, izistinski umislio da je reinkarnacija pokojnog lekara iz Rosaria, pa u tom kontekstu revolucionarno krenuo da brani pravo radnika na štrajk, stvari bi se iz fundamenta preokrenule. Problem je jedino u tome što Ernesto Gevara de la Serna može biti samo jedan!

Zato ćete danas teško naći tipa koji bi dobrovoljno napustio ministarski sic, kao što je to onomad učinio Če vrativši fotelju Kastru, i koji bi se potom poduhvatio realizacije neprofitabilnih ideala. Tehnički gledano, Vulin bi mogao da pusti bradu i na glavu metne beretku sa petokrakom zvezdom, kao i da batali funkciju ministra rada, ali bi se u tom slučaju postavilo razložno pitanje – ko bi onda igrao šah sa premijerom? Naime, izgleda da jedini trenutak razonode koji Vučić može da priušti sebi nakon dvadesetčetvoročasovnog radnog dana, jeste upravo ta opuštajuća partija šaha sa ministrom Vulinom. Stoga treba razumeti Vulinovu rastrzanost između ideološke potrebe da stane u odbranu radnih ljudi i građana i prosvetiteljske težnje za opštim dobrom oličene u šahovskom dvoboju sa premijerom Vučićem.

S druge strane, ministar Verbić izgleda ne praktikuje igranje šaha sa prvim čovekom vlade ali i nema Če Gevarin fotos na ekranu mobilnog uređaja. Prihvatio se fotelje ministra prosvete jer je niko drugi nije hteo. Obećao je prosvetnim radnicima umanjenje plate za čitavih deset odsto. Prosvetarima u štrajku sveti se dodatnim rezanjem plata. I ko bi nakon svega mogao da tvrdi kako ministar Verbić nije žestok momak? Ili da je armija prosvetnih radnika nedopustivo slaba?