Nastavljamo Letnji kurs srpske seljačke filozofije. Ono što je za filozofiju trenscendentalnog idealizma Duh, a za marksizam materija, to je za srpsku seljačku filozofiju – zabrinutost. Ne dao Bog, čestnejši kursisti, da bi srpski seljački filozof bio zabrinut za sebe, svoju kuću i okućnicu; daleko od toga, srpski seljački filozof je uvek strašno zabrinut za ceo srpski narod i očekuje od srpskog naroda da mu za to bude zahvalan.
I viđi vraga su sedam binjišah: Ne znajući ni za šta bolje – jer seljačke filozofije i politike pustoše Srbiju još od njenog nastanka – srpski narod je po pravilu vrlo zahvalan filozofima srpske zabrinutosti. Da li ovim hoću da kažem da seljački filozofi haluciniraju i da razloga za zabrinutost nema? Ne, uopšte ne! Daleko od toga. I te kako ih ima. A naročito ih ima u Srbiji! Pa zašto onda zakeram? To je već filozofsko pitanje i na njega bi bolji odgovor dao dipl. filozof, Đole Vukadinović, ali budući da se Đole principijelno ne oglašava u Danasu, ja ću pokušati da odgovorim.
Zabrinutost je, naime, vrlo neprijatno, jalovo i paralizujuće osećanje, pogotovo kad preraste u hronično, a naročito je odvratno kada je – kao što je to slučaj sa srpskim seljačkim filozofima – lažno, isfolirano i koristoljubivo. A uvek je koristoljubivo. Setite se samo nedavne afere „Ćirilični PDV“. Smajlovićka i sedamdeset patuljaka se behu žestoko zabrinuli za sudbinu ćirilice i – šta? Momentalno se nameračili da naplate zabrinutost. Presedan je – tvrd vam stojim – što su Ljilja i patuljci osujećeni u pokvarenjačkoj nameri.
Sa druge (praktične, ne filozofske) strane kod ljudi je neuporedivo lakše izazvati zabrinutost nego optimizam i polet. Osim što je lakše, to je i mnogo probitačnije. Lakše je – ako razumete šta hoću da kažem – za bezočnu manipulaciju i vladavinu menadžmentom emocija, o kojoj je ovde već bilo reči. Rečenom menadžmentu se, koliko vidim, strasno odao i exDSSPopović, koji – iako „saoseća sa migrantima, ali je zabrinutiji za svoj narod“ -0 baš ne odustaje od huškanja na niskogradnju. Oglasio se juče i u Smajlovićkinom tabloidu. Zid, pa Zid! Samo što ne kaže – Zid je srce Srbije. Pitanje svih pitanja! I pročaja.
Budući da exPopović – bar za sada – nije „vlastan“ da državnim parama gradi zidove, ne vidim zašto ne bi okupio pristalice, otišao na makedonsku granicu i tu, na granici, napravo živo zid. Ima ga šta! Sam bi, garant, guzicom sprečio najmanje hiljadu migrantskh duša da kroče na srpsku zemlju.
Za kraj – ipak je vikend – sledi malo zajebancije? Ima li leka za zabrinutost? Ima, kako da nema. Prilažem oprobani recept srpskih seljačkih filozofa: kilo jagnjetine, litar belog, sifon sode i – ako su još pri šutu – neko kurvište.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
