Znaci vremena

Slično su postupali i košarkaši, „naši zlatni momci“. I to sa mnogo više stila. Kad naguze protivničku ekipu, znali su da se uhvate u kolo, a znali su, bogme, da – dok još „vreme teče“ – zaigraju i odbojku. Zajedničko, međutim, i fudbaldžijama i košarkašima i vaterpolistima beše da su bili – radosni. Što kod najnovije generaciji srpskih sportista uopšte nije slučaj.

Kako, dakle, danas srpski sportisti proslavljaju pobedu? Uglavnom kao „naš Nole“ koji je – ako se ne varam – rodonačelnik novog zakonopravila sportske pobedonosnosti. Šta, dakle, radi „naš Nole“ kad pobedi? Namesti ruke u položaj „pridržaj deteta“ (ili nošenja naramka drva), stisne pesnice do tačke pucanja, podigne pogled ka pravoslavnom nebu i napravi zastrašujuću facu, kakvu nije pravio ni filmski Tarzan, Džoni Vajsmiler, kada bi savladao neku sanđamu iz džungle. Noletov primer su ubrzo počeli da slede i ostali naši, manje uspešni sportisti. Nema tu, po meni, nikakve radosti. A čega ima, o tome neka raspredaju psiholozi i sociolozi. Ionako su dokoni.

Kada bi uređivačke politike bile vidljive, slično bi, samo mnogo potuljenije, izgledala i „Politika“, najstariji list na Balkanu. Šta mi se sad „Politika“ zamerila? Eh, šta? Safatala ti „Politika“ ovih dana u Beogradu gostujućeg dirigenta Zubina Mehtu, i nahuškala ga na intervju.

Šta je tu loše, graknuće komentatori? Zašto zakeram? Valjda je red da jedan od najstarijih dirigenata na svetu da intervju najstarijem dnevnom listu na Balkanu. U neku ruku – i jeste red, ali „Politika“ ne bi bila „Politika“ kada vodu maestra Mehte ne bi navratila na svoju seoskopolitikantsku vodenicu. I – šta priča navraćeni maestro Mehta? Svašta. Izneo je, između ostalog, osebujan predlog za rešenje problema bliskoistočnih izbeglica. Svi ti „mladi momci“, kaže Maestro, treba da prođu ubrzanu vojnu obuku u Nemačkoj i Americi, pa da – kada obuku završe – budu vraćeni u Irak i Siriju da potuku islamiste i da – kad pobede – žive dugo i srećno u svojim zemljama jer ih sunce evropskog neba neće grijat' k'o što njihovo grije. Mora da je Ljilja Smajlovićka, pročitavši intervju, u svom kabinetu napravila facu kao „naš Nole“.