Priče o malim ljudima

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Magrisov roman „Dunav“ je oblikovan kao književna arheologija Dunava u kojoj priča lucidno i zanosno prati slojeve kulture, istorije, društva, jezika, stvarnosti. Slikajući ljudske sudbine na ključnoj evropskoj reci, kako u istoriji, tako i u savremenosti, Magris je napisao zanosnu, uzbudljivu i nezamenljivu knjigu u kojoj se beskrajno uživa i beskrajno mnogo uči i saznaje o Dunavu. Otkrivajući nam Dunav kao veliku i nikada do kraja ispričanu priču, Magrisova čudesna knjiga je najveći putnički roman moderne književnosti u čijim su odlomcima mogli da uživaju i naši čitaoci.

Dodaćemo i to da odlične i vrhunski stilizovane prevode njegovih dela na srpski jezik potpisuje Snežana Milinković, profesorka italijanske književnosti na Univerzitetu u Beogradu. Do sada su kod nas objavljene njegove knjige „Vi ćete, dakle, razumeti“, „Nagađanja o jednoj sablji“ i „Drugo more“, kao i knjiga novela „Mikrokosmosi“, koja govori o drugoj velikoj piščevoj temi, Mediteranu, čiji je Trst jedno od magičnih središta.

Pitali smo Klaudija Magrisa da li misli da je pisanje o malim ljudima važno za kulturu sećanja?

– Verujem u sećanje, ali sećanje nije prošlost; Šekspir je pesnik i to nije sećanje; ali nikada ne treba koristiti i biti zarobljenik sećanja. Nisu dobre zajednice ni bez sećanja, ali ni one s previše sećanja, jer onda niti jedan sukob ne bi mogao da bude dovršen – kaže Magris za Danas.

On ističe i ovo: „Iako neko nije tako veliki pesnik kao Dante, uvek ima potrebu da ima svog vodiča kao što je to bio Vergilije, zato što će upravo takva osoba uputiti putnika na one stvari na koje treba obratiti pažnju. Upravo zato je jedno od najznačajnijih poglavlja u knjizi posvećeno Srbiji, gde se spominje baka Anka budući da je ona balkanski Vergilije. Kroz priču ove starice koja je umrla u 102. godini mogao sam da upoznam njen život, njene školske drugove iz Bele Crkve i Pančeva, ali i da upoznam mentalitet ljudi – otvorenost i zatvorenost, predrasude, one male priče u koje izuzetno verujem. Verujem da su takve priče podjednako bitne kao i one velike. To je zapravo krug koji se stvara u književnosti gde jednako vredi i priča o ženi apotekara i priča o velikim imenima istorije.“

Tako smo na stranicama „Dunava“ mogli da pročitamo i ovo: „Onostrano hrišćansko poseduje duše i tela, ono pagansko samo seni; možda je zbog toga modernije i uverljivije, bioskop je koji neprestano daje film o već nepostojećoj stvarnosti, čiste silhouettes života. Možda one i nemaju mnogo toga da kažu jedna drugoj, umorne su od nekada podsticajnog scenarija i nemo i bezvoljno tek okrznu onu kraj sebe, poput fotografija dvoje ljubavnika koje se u svežnju dodiruju, ali se ne grle. Po ovom jugu ni voljeno lice koje bismo videli kako nestaje za uglom ne bi nas povredilo ili zabolelo i bilo bi Had.“

Upravo takav slojevit i bogat način pisanja prepoznali su čitaoci ne samo u Italiji nego i u svetu, ali i onome što se sada zove region, a nekada nam je bila zajednička država. Pored ovdašnjih vernih čitalaca Magris je voljen i u Hrvatskoj. Zato smo ga pitali kako reaguje na to što se njegovo pisanje podjednako voli u obe države budući da su pogledi na prošlost i sadašnjost iz raznoraznih razloga u ove dve zemlje različiti. „Vole me neki čitaoci Srbi i Hrvati. Jedno ne isključuje drugo. Za mene je to jednako publika koja razume ono što želim da kažem“, odgovara Magris potvrđujući staro pravilo da velika literatura briše granice i nadilazi sve vremenske podele i istorijske uslovljenosti jer je njeno ishodište jedino u večnosti.