Bosna je puna ljudi koje život šamara a oni – ništa

Njegovo ostvarenje, koje je otvorilo 19. Sarajevo film festival, nagrađeno je Srebrnim medvedom na ovogodišnjem Filmskom festivalu u Berlinu, dok je Nazif Mujić proglašen za najboljeg glumca. Film koji se u potpunosti razlikuje od dosadašnjeg Tanovićevog rada, budući da prikazuje dramu običnih ljudi u gotovo dokumentarnoj formi, u Berlinu je poneo i specijalno priznanje Ekumenskog žirija.

Ipak, pored brojnih nagrada, film koji pokazuje mali segment svakodnevnog života jedne romske porodice, uspeo je da napravi nešto mnogo značajnije – da skrene pažnju na jedan gorući problem u savremenom društvu. O čemu se zapravo radi? Senadi Alimanović je nakon jakih bolova u stomaku utvrđeno da nosi mrtav plod, zbog čega je bila nužna hitna operacija za koju su joj tražili veću sumu novca. Kako nije imala zdravstveno osiguranje, sva vrata u zdravstvenim ustanovama bila su joj zatvorena, iako je njen život zavisio od toga.

• Ovo nije klasičan dokumentarni film…

– Ja ne znam koja je ovo vrsta žanra. Rekli su mi ljudi da su već videli tako nešto. Ja nikad nisam video ovakvu vrstu filma – da ljudi igraju sami sebe i da proživljavaju ponovo ono što im se desilo. Nije ni dokumentarni film, ni igrani. Treba tražiti od kritičara da izmisle neko novo ime.

• Je l’ bilo teško ubediti aktere da snimaju film?

– Nije, jer se razvilo poverenje između nas. Ja sam došao i rekao im da mislim da je strašno to što im se desilo i da treba nešto uraditi da se to više ne dešava. Mislim da je važan faktor ubeđivanja bilo i to što smo im rekli da ćemo ih platiti. Mada je njih prilično bilo strah u početku. Oni su želeli da se kaže nešto o tome, ali i da se ne kaže, jer se može dogoditi da će im, kada se ponovo pojave u bolnici, reći da neće dobiti ništa zato što pričaju. Ali eto, stisli su se, što mi kažemo. Meša Selimović ima tu rečenicu u „Tvrđavi“ – „Boj se ovna, boj se govna, a kad ću živjeti?“. Nazifu je pukao film. Kad pozitivno pukne film, onda se mogu i neke pozitivne stvari desiti.

• Da li ste imali scenario? Kako je uopšte izgledalo snimanje?

– Nismo. Nema tu scenarija. Ne znam da li bih ikad više mogao da snimam tako. Ja sam režiser koji sve unapred planira. „Ničija zemlja“ je bila napisana i nacrtana od prvog do poslednjeg kadra. Ja sam reditelj koji se priprema maksimalno. Ovo je nešto potpuno protivno svemu što ja radim. U svojim filmovima ja svaki put odem negde drugde. Svaki je potpuno drugačiji: „Pakao“, „Triage“, „Cirkus Columbia“… Meni sadržaj diktira formu. Nemam ja ništa protiv režisera koji stalno prave iste filmove. Neki su poput Vudi Alena sjajni u tome. Ja sam nekako bliži varijanti Stenlija Kjubrika.

• Da li je ovaj film ostvario svoju svrhu – da li je promenio nešto? Pretpostavljam da vam je to bila prva namera…

– Nazifu je promenio nabolje. Ali šta je nabolje. Ima socijalno i zdravstveno osiguranje. S druge strane, on se s ovog crvenog tepiha vratio da prazni kante. Nije to jednostavno. Ja živim stalno različite živote – danas sam u Indiji, sutra sam ovde tata, preksutra profesor na Akademiji. Svi imamo neke uloge, ali ja imam one koje mi prijaju, a on ima i one koje mu ne prijaju. Osim ove ovde, kad je na festivalu. Nadam se da ga je ovo bar malo podiglo. Vidim da je u elementu kada priča o tome. Ja sam uradio ono što sam mogao, sad je na njemu. Volio bih kad bih mogao više, ali, nekako, svako živi svoj život.

• Bavite se politikom. Koliko je teško sa te strane promeniti nešto?

– Jako je teško. Svi su ukopani u tranše. Vizije koje imamo u Našoj stranci primerene su Finskoj, a ne realnosti Bosne i Hercegovine. Mi ne pristajemo na tu realnost. Borimo se. Važno je da ljudi učine nešto. Kažu da to činiš za svoj dom. Ne, činim to za sebe jer mi se ne sviđaju neke stvari. Pokušavam da promenim svoje malo okruženje. Mi smo mala zemlja – četiri miliona stanovnika. To je malo veći evropski grad. Hteli ne hteli, na kraju ćemo se morati dogovorit. Bolje pre nego kasnije. Ova situacija odgovara nekim poluljudima čija vizija sveta može da funkcioniše samo u ovako pokvarenom sistemu. I koji to maksimalno koriste, sve govoreći da je to u ime naroda, a to je u stvari samo u njihovo vlastito ime. Kada bi taj budalasti narod pogledao oko sebe i video šta su oni za deset godina skupili… Bosna je puna saburaja. U Japanu postoje samuraji, a saburaji su ljudi koje život šamara a oni ništa. Trpe. Mada nije ni kod vas nešto bolje.

• Kako izgleda snimanje filma u Bosni i Hercegovini?

– Teško, jer nema novca. To je prvi preduslov za snimanje. Kod nas ima tema na svakom koraku. Nekako mi je drago i zbog mojih studenata koji se stalno žale da je nama lako i da nam svi daju para. Što nije tačno. Ja se pokušavam baviti nekim ozbiljnim stvarima. Tu vrstu filmova ljudi danas uopšte više ne gledaju u kinu. Drago mi je da sam uradio ovaj film, ako ništa drugo, kao dokaz mojim studentima da je moguće snimiti za malo novca. On je koštao 17.000 eura. Posle smo morali da dodamo još neke profesionalne troškove jer smo išli u Berlin.

Oskar nakon 11. septembra

* Imali ste priliku da ostanete u Americi nakon što ste dobili Oskara. Zašto ste odlučili da se vratite?

– Nikada nije ni postojalo pitanje mog ostanka u Americi. Živeo sam u Parizu „francuski san“ umesto „američkog“. Ja sam Evropljanin, na prvom mesto, što ne znači da u neko doba neću otići u Holivud i snimiti neki film. Ali to što se meni nudilo, nije me zanimalo u tom trenutku. S druge strane, nemojmo zaboraviti da sam ja dobio Oskara u Americi nakon 11. septembra. Amerika je tada polako tonula u svojevrstan fašizam, ili bar nije bilo daleko od toga – ko god nije sa nama, on je protiv nas. Mnogo intelektualaca je patilo zbog toga. Drugo, ja gledam na film kao na umetničko delo i način izražavanja, a kod njih je to ipak samo biznis. Ma šta oni pričali o tome. Koliko novca uđe i koliko izađe – jedino je merilo uspeha u američkom sistemu. Mada bi ovaj film mogao biti uspešan jer ću zaraditi sigurno mnogo više nego što je koštao, jer nije koštao ništa (smeh).

Priča o fragilnosti muškosti

Američka komedija „Princ Avalanš“ Dejvida Gordona Grina prikazana je preksinoć u okviru programa Open Air na Sarajevo film festivalu. Grin, najpoznatiji po filmu „Ananas ekspres“, za ovo ostvarenje osvojio je nagradu za najbolju režiju na Filmskom festivalu u Berlinu.

Prema njegovim rečima, film je rimejk islandskog ostvarenja „Either Way“. Pol Rad i Emil Hirš igraju dvojicu radnika, koji putuju opustošenim putevima centralnog Teksasa, gde su požari godinu dana ranije uništili velike površine zemljišta. Prinuđeni da daleko od svojih porodica popravljaju oštećene saobraćajne trake, Alvin i Lens kroz brojne neobične situacije razvijaju pomalo čudno prijateljstvo.

– Ovaj film je nastajao na suprotan način od uobičajenog. Prvo sam našao lokaciju za snimanje, pa sam tek onda razmišljao o priči koju bih tu mogao da smestim. Prijatelj mi je rekao za taj islandski film za koji je samo čuo. Ispostavilo se da je to odlična ideja. Priču sam prilagodio sebi, učinio sam je ličnijom – objasnio je Grin na jučerašnjoj konferenciji za novinare.

Kako kaže, jedan od požara koji se nedavno dogodio u Teksasu inspirisao ga je da priču smesti u 1988. godinu.

– Dok sam snimao ovaj film, imao sam na umu rane radove Vima Vendersa i Džima Džarmuša. Glavni junaci ovog filma su u stvari dva lica jedne iste osobe. Želeo sam da napravim priču o fragilnosti muškosti. Ovo je film o muškarcima koji pokušavaju da se nadjačaju, ali na kraju puknu i postaju obični dečaci – kazao je reditelj.

[youtube https://www.youtube.com/watch?v=nD_dr5WRDWA]