U Centru Rex izvedena je izuzetno dobro zamišljena multimedijalna predstava „Tanatos“, koja je deo projekta „Dan posle“, koji vode Grupa „Hajde da …“ iz Beograda i Centar za ratnu traumu iz Novog Sada. Autori ovog veoma precizno osmišljenog pozorišnog događaja – kostimograf, koreograf, scenograf i dizajner Boris Čakširan, dramaturg Marko Pejović, kompozitorka Aleksandra Đokić, scenografkinja Ivana Krnjić i autorka video montaže Ana Ćosović, na potresan scenski način pokušali su nađu odgovore na pitanje, koje se danas često postavlja: Da li smo kroz život vođeni samo Tanatosom (nagonom i bogom smrti) ili negde, u nekom krajičku, postoji nada da je čovek sposoban da izađe iz mraka i ne prepusti se ništavilu?
Autori su svoj projekat namenili mladim umetnicima i veteranima ratova 1991 – 1999. godine. Polazeći od stava da veterani imaju dragoceno iskustvo u preživljenoj prošlosti i dobro znaju kakve posledice nose neke Tanatosu bliske odluke, a da se mladi nadaju boljoj budućnost, njihov susret, odnosno, dve životne koncepcije, koje se razlikuju ali i dopunjuju, tvorci predstave žele da, njihovim međusobnim dijalogom, proizvedu u umetničku saradnju, koja može i treba da bude plodonosna.
U dužoj ekspoziciji predstave, u kojoj su Jelena Stojiljković i Jovana Rakić Kiselčić sa snažnom izvođačkom energijom prikazivale koreografisanim scenskim kretanjem, svojstvenim fizičkom teatru, na dramaturški upečatljiv način „kako dođu neke godine kada se u društvenim DNK lancima, neuronima, srčanim zaliscima?ö desi odustajanje, destrukcija, posebno odsustvo saosećanja, što je nepobitno svedočenje da se na polju humanosti odustalo od borbe protiv Tanatosa.
Ako je u ovom delu predstave, bez obzira na visok izvođački nivo protagonistkinja Jelene i Jovane, moglo biti ponešto, ne tako bitno, i izostavljeno, sledeći segment izlaganja sadržajno postupno, teatarski osmišljeno vodi katarzi, koja nije česta u našim savremenim pozorišnim ostvarenjima.
Kada tok dešavanja dovede ratne veterane Ljudevita Kolara, Miodraga Tasića, Novicu Kostića i Željka Vukelića do izlaganja njihovih ratnih stradanja odnosno najpotresnijeg ličnog doživljavanja Tanatosovog pakla, onda nastaje prava, istinska drama, koja potresa duh, uzbuđuje emocije, otvara vrata bunta protiv bola i tuge što sobom nose crna leptirova krila kojima se uništava suština humanosti.
Bez obzira da li ste u tom trenutku mlad gledalac (a njih je bilo najviše na ovoj predstavi u Rexu), ili ste u ranom detinjstvu, pa u zrelosti, osetili zlokobnost i razarajuću moć ratovanja, morate biti dirnuti (što se očekuje), ali i iznenađeni (što se ne očekuje) kako ovi prekaljeni ljudi izgovaraju svoje monologe. Njihovu iskrenost, staloženost, sugestivnost, koja se ne može naučiti ni u jednoj obrazovnoj ustanovi za dramsku umetnost, čini da zaboravimo gde smo, da u nama zaneme reči, pa i misli koje bismo izrekli njima u pohvalu. Ipak, svesno i sa nadom prihvatamo njihovo završno otvaranje vrata, da bi izgnali nagon smrti, pa da pokoju suzu ponesemo sobom u kišnu noć, kao i saznanje da se ovako ozbiljnom predstavom fizičkog teatra može mnogo toga u nama i oko nas učiniti boljim.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
