Devedesete kroz sećanje građana

I još mnogo fetiš predmeta iz „uzbudljivih“ '90-ih sa malim narativom o tome iz koje godine datira i šta lično predstavlja za darodavca. Svi ovi, kao i pregršt drugih predmeta, mogu se pogledati u Pop Up prostoru Kulturnog centra Beograda do srede, a građani mogu da se uključe u bogaćenju ove kolekcije svojim ličnim angažmanom na veoma jednostavan način ukoliko im je do toga stalo. Osim preko veb adrese, Fejsbuk stranice muzejobjekata građani mogu da saznaju više o načinu doniranja i uz pomoć volonter.

Cilj ove kolekcije je da postane javno dobro i možda tako jednom zaživi i u fizičkom prostoru, rečeno je na jučerašnjoj konferenciji za novinare povodom ovog događaja. Ona je donekle bila i diskusija na temu „Kako promišljamo instituciju muzeja 2014. godine u Srbiji“. Takođe, osim učesnika tribine: Mie David, direktorke KCB, Zorana Erića, kustosa Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, Nede Knežević, direktorke Muzeja istorije Jugoslavije, Katarine Mitrović, kustoskinje iz Istorijskog muzeja Srbije, Dimitrija Tadića, predstavnika iz Ministarstva kulture, Srđana Tunića, nezavisnog kustosa, i Milice Pekić, ispred organizacije KIOSK, koja je moderirala sesiju, gotovo sve stolice u Pop Up prostoru su ostale prazne. A najavljene teme, reklo bi se, baš su mogle biti zanimljive za razmenu mišljenja. Pored naslovne, moglo se prodiskutovati i o tome kakav je institucionalni odgovor na kreiranje kolekcije od strane publike, to jest, građana, o saradnji između muzeja i civilnog sektora, uloge kustosa kao moderatora javne diskusije o prošlosti.

Diskutovalo se, nije da nije, ali je prisustvo kulturnih radnika, kustosa, ljudi iz muzeja, kojih se ova pitanja I te kako tiču, istinski nedostajalo. Ovako, čitaocima bi možda moglo biti zanimljivo da se na izložbi u KCB-u mogu čuti i intervjui mladih koji su odrastali u vreme '90-ih. Inicijativu Muzej objekata pokrenula je organizacija KIOSK, koja je nakon devetomesečne ture po Srbiji radila na izložbama koje predstavljaju lična sećanja građana iz pomenutog perioda. Uz pisana svedočanstva donatora, izloženi objekti govore različite priče o iskustvu i sećanjima iz tog perioda prošlog veka i ukazuju na spektar različitih razumevanja iz vremena naše nedavne istorije. I neki od učesnika diskusije su doneli svoj prilog Muzeju uz detaljno obrazloženje o svom izboru. Srđan Tunić bazuku koju je pronašao u Resniku, Katarina Mitrović crnu atlet majicu kupljenu '90-ih na jednoj od uličnih tezgi, veoma popularnih u to vreme kao vid snabdevanja. Ta crna majica u njenim 20-im, kako je ispričala, nije bila samo estetski iskaz, već i odraz siromaštva. „Crno se slaže sa svime“, rekla je između ostalog. Neda Knežević je donela šolju, Dimitrije Tadić CD disk sa serijom koja je bila njegov način eskapizma u odnosu na aktuelna zbivanja, a Zoran Erić nije doneo ništa. Materijalno. Kazao je da ne pridaje značaj fetišima, ali da se seća stakla koje se tokom bombardovanja razbilo u vreme kada je njegov sin imao tri dana. Mogao je da donese to staklo, ali je bačeno u đubre. „I, to je neka vrsta oralne istorije“, ukazao je a zatim rekao kako bi najradije govorio o glavnoj temi diskusije, bez lamentiranja. „Nadovezao bih se na termin Milete Prodanovića „Muzeji i institucije u slobodnom padu“, dodao je Zoran Erić.