Društva biraju političare, a ne humaniste

Sukob u Ukrajini je jedna duga, stara bolest. Bilo je raznih lekara i svi su je lečili na razne način. Neki su tukli po glavi, neki po zadnjici, ali izlečenja nije bilo. Rusija i Ukrajina su različite države, različiti narodi. I ni o kakvom bratstvu ne možemo da pričamo. Nisu braća i sestre. Za vreme studija često sam razgovarao sa Ukrajincima. Uvek bi govorili: „Vi Rusi ste dosadni, pritiskate nas“. Bio sam veoma neprijatno iznenađen. Rusi su naivni, oni u svima vide svoju braću. Ali objasniti Rusima da su u zabludi je nemoguće. Ista stvar je i sa rusko-srpskim odnosima. Stalno se priča o bratstvu, a kada analiziramo stvari bez iluzija, kada su Srbi podržali Ruse? Nikad. Ni u konfliktu s Čečenijom, Gruzijom, ni u raznim drugim situacijama. To je politika, ali i činjenica. Ne treba biti u zabludi. A situacija sa Ukrajinom će se, nažalost, završiti jako loše – kazao je reditelj.

On je govoreći o aktuelnoj političkoj situaciji, rekao da je tužno što politika zauzima toliko mesta u ljudskom životu.

– Političari u svojim glavama imaju đubrište. U celom svetu su neverovatno dehumanizovani. U Rusiji, Evropi, Americi… političari kao da imaju rak mozga. Ljudi bi trebalo da glasaju za one koji cene humanističke principe, a ne političke. Ali nigde u svetu nije tako. Društva biraju političare, a ne humaniste. U političkom rečniku nema pojmova koji daju odgovore na teška pitanja. Osim toga, iskustvo govori da nas istorija ničemu nije naučila. Sve što se sada dešava u Rusiji već sam ranije video – komentarisao je Sokurov.

Reditelj nagrađen Zlatnim lavom u Veneciji za film „Faust“ kazao je da je za njega veliko iznenađenje da su njegovi filmovi cenjeni u Srbiji, a kako je dodao, svoju kinematografiju ne idealizuje i priznaje da u filmovima i radu ima dosta grešaka, jer je uvek bio suočen sa organizacionim, finansijskim, pa i političkim problemima.

– Ne znam za druge reditelje, da li unapred misle o gledaocima, ja ne umem. Umetnost je pre svega subjektivna kategorija, film takođe. Naravno, čovek sam, živ, od krvi i mesa, nisam pao s Meseca, ljudi su u centru moje umetničke pažnje, tačnije ono humano o njima. Nema sumnje da je gledalac Kainov pečat filma. Da bi se ocenio uspeh filma, mora pak biti veliki broj gledalaca. Samo kvalitet i kvantitet nisu sinonimi. Kao reditelj koji visoko ceni umetnosti, ne mogu da se prilagođavam masovnom ukusu. U savremenoj umetnosti postoje dva osnovna pravca: jedan je okrenut autentičnoj emotivnosti, autorstvu, a drugi je filozofskom uticaju ili nasilju nad gledaocima. To više nije umetnost nego kulturološki fenomen, odnosno sistem nasilja nad čovekom, koji kada sedne u bioskopsku salu, nema izbor nego da gleda ono što mu reditelj pokazuje – rekao je Sokurov.

On je napomenuo da je njegovo obrazovanje bilo evropsko, a ne samo rusko, iako je po karakteru Rus.

– Kada bi me neko naterao da se odvojim od evropskog dela, umro bih, ne bih mogao da živim samo od ruskog kiseonika. Teško mi je da odredim ko je imao veći uticaj na mene – Dostojevski ili Dikens, Zola, Flober, zatim Čajkovski ili Mocart, Solženjicin, ali i Hemingvej, Sartr, Kami… Kada sam bio mlad, moji vršnjaci u SSSR-u su slušali Bitlse, a ja nisam mogao da verujem da mogu da vole tako primitivnu muziku pored jednog Mocarta – dodaje Sokurov.

Kako kaže, njegov naredni film biće igrano ostvarenje sa elementima dokumentarnog filma „Frankofonija“.

– Ne postoji potpuno istinit film, već samo različite forme pristupa temi. Meni je uvek bitno da delo koje stvaram ima umetničku vrednost. Umetnost nije ni tužilac ni branilac, ona je na strani junaka i nema drugu metodu. Reditelj može da se ponaša kao lekar koji secira telo i drži u rukama živ organ, ili da stvara umetnost uopšte ne dotakavši telo. To je razlika između igranih i dokumentarnih filmova. Upravo sam završio film „Frankofonija“, koji je rađen u saradnji sa Francuskom i Nemačkom. Priča je iz 1940. godine kada je nacistička vojska Nemačke ušla u Pariz i govori o onome što se tada dešavalo, kakve je istorijske posledice to imalo. Francuska je imala burnu istoriju, ali nešto tako strašno joj se nikada nije dogodilo – kaže reditelj. 

Sokurov je inače bio blizak prijatelj slavnog Andreja Tarkovskog, a neki ga smatraju i njegovim naslednikom.

– Bilo mi je 26 godina kada sam ga upoznao i nisam bio naročit poklonik njegovih filmova. Poštovao sam njegov način života, pogled na svet. Kada je video moj film „Usamljeni glas čoveka“, pozvao me je kod sebe kući. On me je pokorio kao ljudsko biće. Nisam u njemu video velikog reditelja, jer sam ja po obrazovanju istoričar. U njegovim filmovima sam uvek video citate prethodnika. Ali jako sam ga zavoleo kao čoveka. Bio je nežan prema meni, iako je prema saradnicima bio jako grub i surov. Voleo me je više nego moji najbliži. Ni sada nemam objašnjenje za to. Bilo mu je teško da radi u Mosfilmu zbog velike zavisti. Kada je otišao iz zemlje, ispratio sam ga na avion. Dopisivali smo se i čuli telefonom, iako su nas prisluškivali i u par navrata čak upadali u razgovor i prekidali vezu. Iako je bio jako bolestan, verovao je da neće umreti. Čuli smo se tri dana pre njegove smrti. Interesantno, imao je samo jednu policu sa knjigama u kući. Tu su bile knjige o slikarstvu, Biblija, nekoliko dečijih slikovnica, a kuća mu je bila puna ogledala. Iako sam uvek više cenio književnost od filma, iz našeg odnosa sam uvideo da čoveku, ipak, treba samo čovek. Strast prema kinematografiji izgubio sam posle njegovog odlaska. Sada sam samo filmski radnik – zaključio je Sokurov.

Organizatori Festa su, u čast dobitnika nagrade Beogradski pobednik, pripremili omaž stvaralaštvu Aleksandra Sokurova u Kinoteci u Uzun Mirkovoj ulici u Beogradu. Na programu su između ostalih i njegovi filmovi: „Faust“, „Majka i sin“, „Otac i sin“, kao i „Ruska arka“, koji je snimljen u jednom kadru, bez zaustavljanja kamere i bez montažnog reza.