Film nema moć da menja svet

„Enklava“ se bavi životom preostalih Srba u malim, izolovanim zajednicama na Kosovu i Metohiji. Kroz priču o odrastanju dečaka u specifičnim uslovima posle marta 2004. godine, u domaći igrani film prvi put su stigle teme koja su do sada obrađivane samo u novinskim člancima ili televizijskim emisijama – škole sa jednim đakom, porušena groblja, prevoz u Kforovim oklopnim transporterima, problemi sa susedima Albancima… Glavne uloge ostvarila su četiri dečaka sa Kosova – Filip Šubarić, Denis Murić, Nenad Stanojković i Milan Sekulić, dok u filmu igraju i Nebojša Glogovac, Nenad Jezdić, Miodrag Krivokapić, Goran Radaković, a publika će posle dužeg vremena na velikom platnu moći da gleda i jednu od omiljenih glumica sa ovih prostora Anicu Dobru. 

 Uloga u filmu „Enklava“ je zaista nešto neobično i drugačije od onoga kako su vas do sada reditelji videli (barem u poslednje vreme, kad je reč o srpskom filmu). Šta za vas kao glumicu znači to što ste izašli iz jednog, uslovno rečeno, šablona?

U pravu ste. Publika me uglavnom poznaje kroz likove koji su urbani. I sigurno da tako gledano nisam podela „na prvu loptu“ za ovaj film. Ali, na primer, ni u vreme snimanja filma „Tito i ja“ nisam po svojim tadašnjim godinama odgovarala ulozi majke koju sam dobila, to se tada takođe smatralo nekom vrstom iskoraka. A ja sam bila prezadovoljna što sam dobila šansu da preskočim „biologiju“ i zakoračim u zreliju fazu. Tako i sada.

 Važne uloge u filmu imaju naturščici, deca sa Kosova. Kako je bilo sarađivati sa njima?

 Deca sa Kosova su nosioci glavnih uloga. Verujem da je za njih rad na ovom filmu, osim napornog snimanja, bio i igra i zabava, lakoća. Oni su heroji ovog filma. Upravo će vas ta lakoća podstaći da vam se srce smekša, makar dok gledate film.

 „Enklava“ je antiratna priča o identitetu, nemoći i pokajanju. Sa kakvim osećanjem ste snimali ovaj film?

– „Enklavu“ na prvom mestu vidim kao film o ljubavi, dirljivu priču o odrastanju i istini da prijateljstvo ne poznaje etnicitet i geografiju. Dakle, sve same pozitivne, univerzalne teme. Ali, verujem da će u ovoj priči o životu u jednoj enklavi u vreme pogroma 2004. godine, svako naći i neku svoju temu, svoju istinu, pa i svoju muku, obzirom da nam je problematika Kosova svima duboko urezana u svest, nezavisno od stava po pitanju istog. Međutim, samo stvaranje filma je vrlo praktična i konstruktivna stvar, tehnički zahtevna i komplikovana, u film se ulazi sa osećanjem da si pripremljen i da voliš to što radiš. Makar je kod mene tako.

Reditelj filma Goran Radovanović kaže da se „Enklava“ ne bavi žurnalističkim klišeima o rušenju groblja ili kamenovanju autobusa, već pitanjima ljubavi i opstanka. Da li se može reći da „Enklava“ pokušava da ukloni nacionalni mit koji se javlja sa pomenom Kosova, baveći se običnim životom ljudi koji su ostali tamo?

–

Mislim da nijedan film nema tu moć da menja svet, stavove ili mitove. Film bi trebalo da ispriča dobru priču, što i nije tako malo. A ova je po prvi put ispričana sa srpske tačke gledišta i moguće da će već samo zbog te činjenice izazvati neke polemike.

 Da li ste radeći na ovom filmu osećali odgovornost prema svim tim ljudima?

 Primećujem da se danas svi stalno pozivaju na odgovornost, jedni druge, same sebe, ta je reč dobila jako na važnosti poslednjih godina. Odgovornost imam prema samoj sebi. Pa tako pristupam i poslu. Iako ću film pogledati tek na premijeri, ipak bih već sada mogla da kažem da nema bojazni da li će ljudi biti tako i predstavljeni, ljudski i toplo.

Junaci filma na kraju ipak napuštaju svoj dom. Šta nam nudi završetak filma?

– Saznanje da život uvek ide dalje, da ne čeka, da treba živeti danas, ne razmišljati o budućnosti, jer je ona samo posledica onoga što činimo u ovom trenutku. I dilemu – da li ostati, da li otići.