Hoću malo posramiti ljude

* Kakvo će biti vaše angažovanje na Festivalu i kako je do došlo do toga da učestvujete na njemu?

– Pozvao me je Srđan Ćešić, umetnički direktor Festivala, kome sam davao indirektne savjete i prijedloge što napraviti a onda mi je on objasnio da nemaju kritičnu masu kojom bi skrenuli pažnju. Pitao me je „hoćeš li doći“, mada cijela rečenica glasi: „da li hoćeš doći ali mi nemamo nikakvih para da ti damo za put“. Meni je to uvek bila jedna od najboljih finansijskih ponuda da nešto napravim.

* Prema mišljenju stručnjaka vaši najbolji radovi i jesu oni koji ste radili besplatno?

– To kažu oni stručnjaci koji mrze koliko dobijam love za one koje ne radim besplatno. Misle da ukoliko ne dobijem novac za rad on upravo toliko i vrijedi – ništa. Sad ozbiljno. Često me pitaju kako je to uspjeti u Americi. Ja sam tamo otišao jako davno Jatom s par hiljada dolara u džepu što je bilo mnogo više novaca nego danas. Otišao sam iz objesti, jer meni je ovdje bilo jako dobro. Niko me nije gonio ni sa puškom, sve je bilo ok. Ljudi me uvijek pitaju je li bilo teško uspjeti. Imao sam talenat, tako da nije. Priviknuti se govoriti engleski je bilo malo teže. Bilo je lijepo ići ulicom a niko vas ne prepoznaje. To je kako sam ja otišao iz ove zemlje a pitaju me da li je bilo teško. Kako je ovim ljudima koji nemaju tih novaca koje sam ja imao i koji ne idu iz obijesti kao što sam ja? Kad sam jutros stigao ovde prvo sam kupio kestenje jer ga nema u Americi. Imam žudnju za tim. U Zagrebu imaju jako dobar kesten pire sa šlagom i tamo ga jedem dva do tri puta na dan. Jednom sam išao u Zagreb samo zbog toga. Pričam vam zato što to jeste objest. Kad meni fali kesten pire, ja, šminker, letim za Zagreb da bih ga tamo jeo i vratim se natrag. Ovim ljudima fali ceo život. Moja je dužnost pomoći im malo, koliko mogu.

* Pomagali ste našim mladim umetnicima u Americi. Da li ste nekad pomogli beskućniku?

– Tek sam došao u Ameriku i živeo sam tad u jednosobnom stanu. Vani je lila kiša i neko mi kuca na vrata. Otvorim, klinac iz Zagreba, kome je njegov prijatelj jednom rekao da, ako bude u Americi, potraži Mirka. I on je došao ravno sa aerodroma sa torbama meni… Jer ne zna nikog i jer se kod kuće posvađao sa tatom. Nisam imao pojma tko je ali nije imao gdje spavati i bio je kod mene nekoliko noći. U snu je plakao i raspravljao se s ocem. Na kraju sam ga ubijedio da ide natrag, kupio mu avionsku kartu i poslao ga kući. Takvih slučajeva je bilo mnogo. Nažalost, danas mnogo više ljudi odlazi nego prije. Više mladih odavde mi danas kuca na vrata nego za vrijeme rata, jer su tada mislili da će, kad to prođe, biti bolje. Sad kad su iskusili da neće – odlaze.

* Kako komentarišite politiku Amerike prema izbeglicama iz Sirije?

– Kada kažete politika Amerike to deluje kao neki zid. Pa Amerika ima 75.000 različitih politika prema nečemu.

* Mislim na zvaničnu politiku.

– Nema toga. Guverner jedne države ih hoće prihvatiti, druge neće. Ne postoji nikakav zakon, sve su pregovori i širenje perja prde izbore i to nema nikakve veze ni sa čim. A ljudi dolaze. Kao što zidaju zidove da bi zaustavili Meksikance, a oni opet dolaze. U Americi se zakon o migraciji, koliko ja znam, mijenja svaka tri mjeseca, jer se prilagođava geopolitičkoj situaciji. Recimo, kad sam ja tražio papire u isto vreme je to radio vrlo talentiran dizajner iz Irske. Dobio ih je godinu i po dana kasnije u odnosu na mene. Moja logika da se to desilo zato što sam, osim što sam vrlo talentiran, dolazio sam iz Istočne Evrope koja je imala tada višu kvotu, za razliku od Irske jer je Amerika htela imati dobre odnose s Engleskom. To je sve veoma fluidno.

* Kako vidite ponašanje država s ovih prostora prema izbeglicama?

– Mislite na izbeglice iz Knina? Mogli bismo o njima. U čemu je razlika – ovo su naši, ono njihovi. Uz moj tekst, molim vas, samo stavite ilustraciju „Seoba Srba“. Kako su recimo Srbi bili na Krfu primljeni kad se išlo u drugom smjeru. Gledajte, moja mama, kad je prvi put došla u Ameriku – a ona je domaćica, njoj nikako nije bilo jasno zašto ima toliko beskućnika. Govorila je – „zar nema taj i taj nekog rođaka, brata, pa nek mu spava pod stolom u kuhinji dok se ne snađe“. Moja mama iz Bijeljine htela je voditi kod nas beskućnike dok se ne snađu. Gde se to danas izgubilo?

* Da li znate koju ćete ispovest čitati na otvaranju?

– Zamolio sam ih samo da bude kratka ispovjest pošto sam disleksičar. Mogu muljati, lagati, zabavljati, ali čitati nešto dramatično što je neko iskusio, mislim da ima šanse rasplakati me.

* Vaš zadatak je u stvari da ovde animirate poznate da dođu i učestvuju na festivalu?

– Ja ovde često dođem na skupove ovakvog tipa i na vrijeme. Insistirao sam da i na ovaj razgovor dođem na vrijeme s tim što ovdje ljudi s Novog Beograda kasne. Ja dođem avionom, presedam, a ovde me dočeka „Ma, autobusa mi nije bilo“. Posle kašnjenja od pola sata zovu da jave da će kasniti još toliko. Prema tome, hoću malo posramiti ljude. Ako ja mogu doći iz Amerike platiti svoju kartu, zašto ljudi s Banovog ili nekog drugog brda ne bi mogli doći na ovaj Festival.

* Tokom izbegličke krize jedna od najpotresnijih fotografija je bila ona s trogodišnjim utopljenim dečakom u Turskoj. Delovalo je da bi to možda moglo probuditi svet da se više angažuje u pomoći izbeglicama?

– Ne. To se potroši za tri sekunde. Pre neki dan je bilo masovno ubistvo u Americi. Ako se takve stvari dešavaju skoro svaki dan… Krećući se kroz povijest mi nailazimo na fotografije koje su se duboko urezale u psihu cijelog svijeta kao slika Južnovijetnamca koga će upucati u glavu, mrtvog Če Gevaru, budističkog svećenika koji se zapalio. To neće biti slučaj s ovom fotografijom. Tri dana su ljudi plakali nad njom i više se ne spominje. Nije li Turska od Evrope dobila tri biliona dolara da ne pusti izbeglice? To zapravo znači gurnuti klinca nazad da se udavi.

Polet u Momi

Mirko Ilić uvek radi na promociji dobrog dizajna. Zajedno sa Stivenom Helerom objavio je monografiju „Presenting Shakespeare: 1,100 Posters from Around the World“. Među odabranim posterima iz celog sveta, koji pozivaju na predstave po Šekspirovim delima, nalazi se priličan broj onih nastalih na ovim prostorima, koji datiraju od 19. do 21. veka. Takođe je i donator Muzeja moderne umetnosti (MOMA) u Njujorku. U biblioteci ove institucije se čuvaju omoti ploča koje je dizajnirao među kojima i prvi LP Arsena Dedića i 69 brojeva kultnog časopisa Polet.