Mesto gde se Srbija najbrže razvija-
Na mapi današnje Srbije Jagodina je tačka na koju će mnogi pokazati kao na svetao izuzetak u odnosu na sivu, depresivnu i besperspektivnu realnost srpske „unutrašnjosti”. I gradske vlasti u Jagodini ulažu mnogo u promovisanje ove izuzetnosti: veliki bilbordi sa tekstom „Mesto gde se Srbija najbrže razvija” postavljeni su na brojnim mestima po gradu.
P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }
Za razliku od većine manjih gradova, u kojima se čini da je vreme odavno stalo, u kojima industrijska infrastruktura izgrađena u socijalizmu nezadrživo propada, a svakodnevica stanovnika je uokvirena ruševinama, Jagodina pruža sasvim drugačiju sliku, iako je takođe u pitanju grad čiji je urbani prostor definisala industrija razvijana u drugoj polovini 20. veka koja je danas skoro u potpunosti odumrla. Jagodina doživljava intenzivnu gradnju tokom poslednje decenije kada su u pitanju i stambeni, i komercijalni, i industrijski objekti. Ovaj grad se smatra „srpskim čudom”, izuzetkom koji odudara od sive realnosti sveopšteg siromaštva i neperspektivnosti u Srbiji. Jagodina se naročito ponosi svojim turističkim kapacitetima: Aqua parkom, Zoološkim vrtom, Muzejom voštanih figura, novim hotelom i tržnim centrom Vivo. Gradske vlasti Jagodinu reklamiraju i kao „grad budućnosti” i „Evropu u malom”. Na predizbornom letku Jedinstvene Srbije, stranke koju vodi „prvi čovek Jagodine” (najpre gradonačelnik, danas predsednik skupštine opštine) Dragan Marković Palma, navodi se da je „Jagodina do 2004. godine bila samo mala varošica u centralnoj Srbiji. Za napunih osam godina promenili smo sve osim imena – Jagodina, i postali novi srpski brend, vodeći turistički, industrijski, sportski i univerzitetski centar, grad budućnosti… ”
Za čuvenog urbanog sociologa Roberta Parka grad je „čovekov najdosledniji i, u celini, njegov najuspešniji pokušaj da rekonstruiše svet u kojem živi prema svojim željama”. Još jedan proučavalac grada i urbanih procesa, Dejvid Harvi, upozorava da pitanje kakav tip grada hoćemo ne može biti odvojeno od pitanja kakav tip ljudi hoćemo da budemo, za kakvim vidovima društvenih odnosa tragamo, kakav odnos prema prirodi negujemo, za kakvim načinom života žudimo i kakvih estetskih vrednosti se pridržavamo. Imajući ovo u vidu moramo se zapitati kako je radikalno izmenjena struktura i urbana mreža Jagodine povezana sa realnošću, željama i potrebama njegovih stanovnika.
Podeljeni grad
Proevropska, orijentisana na budućnost slika Jagodine podrazumeva radikalan prekid sa prošlošću i 2004. godinu – početak vladavine D. M. Palme – uzima kao nultu godinu u istoriji grada. Preduslov za Palminu viziju moderne Jagodine je radikalno brisanje druge modernosti – one iz socijalističkog perioda intenzivne urbanizacije i industrijalizacije, koja je još uvek deo iskustvenih biografija mnogih Jagodinki i Jagodinaca. Posledica ovog brisanja je oštra podela u urbanom prostoru. Dok je u Jagodini poslednjih godina sagrađen ogroman broj novih stambenih objekata (čime je narušena nekada pažljivo planirana urbanistička strukturu grada), postojeći stambeni blokovi izgrađeni u vreme socijalizma u stanju su raspadanja. U predgrađu Jagodine nastaje nova industrijska zona, a industrijska postrojenja koja su bila ponos Svetozareva, poput Fabrike kablova i Jagodinske pivare, prepuštena su ubrzanom propadanju. Novi hotel »Hill« izgrađen je u blizini Aqua parka, dok hotel »Jagodina« u centru grada već decenijama propada i 2014. godine je konačno i zatvoren. Nedavno je otvoren tržni centar Vivo sa prodavnicama najpoznatijih globalnih trgovačkih lanaca, a robna kuća Beograd već godinama stoji na glavnom trgu potpuno prazna. Dok se gradske vlasti hvale Aqua parkom, prvim i doskoro jedinim u Srbiji, gradski bazen koji se nalazi u krugu Jagodinske pivare, pored glavne ulice, već godinama ne radi i umesto vodom ispunjen je smećem.
Ova ideološka reorganizacija urbanog prostora ima dalekosežne posledice po građane Jagodine. Ona ne samo da podrazumeva radikalni prekid sa istorijom grada, nego i sa onim što su ranije bili njegovi stanovnici. NJome im se oduzima mogućnost da se u današnjim okolnostima pozovu na sopstveno iskustvo iz vremena socijalističke modernizacije i upozore na to da su moguće drugačije vrste društvenosti i političkih subjektivnosti od onih koje im se nude u Palminoj viziji Jagodine. Zbog radikalnog diskontinuiteta oni, isto tako, ne mogu da o najvrednijim elementima te prošlosti pregovaraju kao o baštini vrednoj da se sačuva za budućnost. Miloš Konstantinović je za idejni nacrt hotela “Jagodina” nagrađen za najbolje arhitektonsko ostvarenje u Srbiji u 1979. godini. Arhitekta i dizajner Slobodan Selenić osmislio je brojne enterijere i logoe najznačajnijih preduzeća u tadašnjem Svetozarevu. Za ove ljude i njihova ostvarenja nema mesta u kolektivnom pamćenju grada.
Ovo odsustvo pamćenja moramo postaviti u širi, evropski kontekst koji na neočekivani način daje za pravo gradskim vlastima u njihovom reklamiranju „evropske Jagodine”: socijalističko iskustvo je u velikoj meri izbrisano sa mape evropskog kulturalnog pamćenja ili svedeno na traumatično iskustvo života u totalitarnom, nedemokratskom sistemu. Time se otvara prostor za relativizam i revizionizam, te postaje moguće da političar koji je direktan politički naslednik politike Željka Ražnatovića Arkana (i koji, uostalom, to i ne krije, obilato koristeći ikonografiju koja temelji na ovom nasleđu: tigar se nalazi u logou ZOO-vrta, u imenu restorana u njegovom krugu, kik-boks klub zove se „Palmini tigrovi”) – predstavlja odlučujući faktor za formiranje svake proevropske Vlade Srbije od 2008. godine. Palmu smatraju „evropskim” političarem kako strane diplomate tako i njegovi koalicioni partneri. I jedni i drugi su redovni gosti na slavama, koncertima i kik-boks turnirima koje organizuje u rodnom Končarevu. Po rečima bivšeg predsednika Demokratske stranke i predsednika Republike Borisa Tadića, „nema evropske Srbije bez evropske Jagodine”.
Palmina deca
Brisanje sećanja na socijalističku modernizaciju i period u kome su se građani daleko više nego danas doživljavali kao akteri društvenih i političkih procesa te iste građane pretvara u nezrelu decu; kako ističe filozof Boris Buden, „Istočna Evropa posle 1989. liči na pustoš s ruševinama koju naseljavaju još samo deca, nezreli ljudi, nesposobni da bez tuđeg vođstva demokratski organizuju svoj život”. U Jagodini je metafora građana kao dece realizovana u ekstremnoj formi: Palma je „otac porodice” (ili, kako bi rekao LJuba Živkov, otac nahije) koji dobro poznaje svoje Jagodince i brine se o njima. On kontroliše svaki segment života, od javnog do najintimnijeg, od politike zapošljavanja u gradu do strategija borbe protiv pada nataliteta. Sa takvom politikom pristup javnoj sferi je za građane veoma sužen, dok je, u isto vreme, njihov privatni život predmet opštinskog upravljanja. Kao građani, oni ne mogu računati na neutralnost i opštu dostupnost javnih i zajedničkih dobara, institucija i usluga. Ova društvena situacija materijalizuje se i u urbanom prostoru: javni prostori i institucije koji se povezuju sa zajedničkim dobrom uništavaju se i prepuštaju zaboravu, dok na obodima gradskog prostora – u podnožju Đurđevog brda, u novoj industrijskoj zoni – niče „nova”, moderna Jagodina. Građani se toj novoj Jagodini okreću sa čežnjom za „normalnim životom”, ali im ova fantazija modernosti i normalnosti ne može pružiti mogućnost za građansko delovanje. Brisanje javnih prostora predstavlja brisanje ideje o anonimnom, ravnopravnom građaninu, o zagarantovanim građanskim pravima, zajedničkim dobrima i interesima. U takvoj situaciji jedini način za građenje socijalnog kapitala, a često i za obezbeđivanje egzistencije, ostaju lične veze i poznanstva.
Zaboravljeni pojedinac
Popularnost i dugogodišnju vlast D. M. Palme moguće je objasniti njegovim imidžom oca porodice i političara koji lično i efikasno rešava probleme građana – deleći paušalno i proizvoljno pomoć najugroženijima i uvodeći mere poput besplatnog prevoza za najstarije građane. Ovakva politika, međutim, Jagodinu ne čini zajednicom u kojoj svi građani, bez obzira na to ko su, imaju ista prava i garantovan dostup do institucija i njihovih usluga, nego zavise od dobre volje, milosti i moći glavnog čoveka u gradu. Takvi građani, prepušteni milosti i potpuno zavisni od nje, nisu i sebe ne mogu da razumeju kao pojedince koji aktivno saučestvuju u oblikovanju političkog i društvenog prostora u kome žive, niti mogu da veruju u to da njihovo delovanje može uticati na promenu nabolje. NJihova situacija, ali i samopercepcija, predstavljaju suprotnost viziji društva sastavljenog od aktivnih, odgovornih pojedinaca od kojih je svaki važan i jedinstven, o kojoj je posle posete Jagodini govorio Zoran Đinđić.
Radikalnim izmenama urbanog tkiva Jagodine kroz koje je ona postala „moderan”, „evropski” grad i „mesto gde se Srbija najbrže razvija” izbrisana je i najmanja mogućnost za postojanje takvog pojedinca. Izbrisano je, takođe, i svako sećanje da su Jagodinci takvi pojedinci ikada bili.
Autorka je viša naučna saradnica na Institutu za kulturalne studije i studije sećanja Istraživačkog centra Slovenačke akademije nauka i umetnosti (ZRC SAZU) u Ljubljani
Tekst je sažetak predavanja iz ciklusa “O zaboravu”, koji organizuje Radnička komuna Links
Tanja Petrović je antropološkinja i lingvistkinja rođena 1974. godine u Jagodini. Diplomirala je i magistrirala u Beogradu, a doktorirala u Ljubljani, gde i danas živi i radi. Bavi se društvenim, kulturnim jezičkim procesima i praksama na prostoru bivše Jugoslavije.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
