U podnožju moje zgrade je kafana starog tipa. Ušla sam jednom i zamolila kelnericu da mi otvori flašu vina, nisam imala ono šilo za pampure, ne znam mu ime. Dva stola i nekolicina zaraslih, ozbiljno pijanih gostiju, decenijama dolivanih rakijom. Jedan me je odmerio i na jedva prepoznatljivom zajedničkom maternjem pitao: „Mala, gde stanuješ?“ Kao na ispitu, poslušno sam odgovorila: „Na prvom spratu.“
Osoba kojoj nisam mogla sa sigurnošću da odredim gde počinju, a gde se završavaju brada, obrve, kosa i dlake na grudima razrogačila je oči i pljesnula dlanovima po butinama (koje sa potkolenicama sigurno danima nisu ušle u pravu liniju). „Kako to da te ja nisam video?“ „Čoveče, ti ni sebe nisi video od '80-ih“, pomislila sam i zbrisala. Najčudnije mi je bilo što je njegov stav izgledao prepotentno. To je bilo toliko u koliziji sa realnom slikom koju ostavlja, da sam dugo mislila o njemu. Zašto li je taj ponosan?
Boemski koncept i kafane kao njegove staklene bašte, uz najdublje izvinjenje Markonijevim fanovima, nije mi ni jasan ni blizak. Ipak, mogu da primetim da je toliko u našem nacionalnom biću, da nas mogu i peći i seći, ali za kafanu poslednju kap pijane koštane srži dajemo.
Obradovala sam se kad su namesto zadimljenih prostora, obavezno zamirisanih roštiljem, počeli da niču moderni u belo krečeni kafei sa vintidž detaljima i ogledalima sa printovima. Specijalno sa, istina skromnim, delovima za nepušače. Ovakav obrt je bio očekivan, jer su i najizdržljivijim stanovnicima kafana jetre jednom morale da popuste. Tražila se sveža krv i nova klijentela, iznureni objekti su zapali u dugove. Tako smo dobili fensi kafiće tamo gde su bili Pevac, Domovina i sl. Da se podigne profit. Upalilo je, i te kako!
Kafane su umirale, međutim, nikla je grupa montažnih građevina u koje je bilo nemoguće ući bez rezervacije stare mesec dana, a gde se nastavilo sa kafanskim ugođajem. To je neki derivat. Živa muzika, mnogo alkohola, ali mladi doterani gosti pevaju, skaču i piju po celu noć. Velika razlika u odnosu na ono što sam zatekla kad sam otišla po otvarač.
Epilog je porazan.
Došla sam u Supermarket. Na stolovima od furniranog medijapana, pored nimalo kafanskog cenovnika leškari podmetač crveno-belog kariranog dezena, simbol kafanskog stolnjaka. Razumem da u nekoj metaforičnoj obradi kafana ima značenje nesputanosti, bunta, duha zajedništva, bliskosti, prihvatanja. Ipak, zar u Supermarketu?
Nema pomoći: možeš isterati Srbina iz kafane, ali ne možeš isterati kafanu iz Srbina!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
