Koređo i Parmiđanino – umetnost u Parmi u 16. veku

p { margin-bottom: 0.25cm; line-height: 120%; }

Tako je 12. marta otvorena izložba, čiji su protagonisti veliki majstori italijanske renesanse: Koređo i Parmiđanino – Correggio (1489-1534) e Parmigianino (1503-1540). Ova izložba polaže u fokus umetnost „ćinkvećenta“ u Parmi izvan slikarskih centara Firence, Venecija ili Rima.

Kurator izložbe je profesor David Ekserdijan, specijalista za Scuola di Parma – Parmsku školu, o kojoj je napisao više knjiga, kao i monografiju o Koređu (1997) i Parmiđaninu (2006), kao značajnim doprinosiocima italijanske umetnosti epohe zvane ćinkvećenta (16. vek). Ova izložba je naslovljena – „Correggio e Parmigianino – Arte a Parma nel Cinquecent“ – „Koređo i Parmiđanino – umetnost u Parmi u 16. veku“. Mnoge izložene slike su iznajmljene iz drugih muzeja i zbirki – ukupno je reč o 107 dela, od toga 63 crteža, 19 Koređovih slika i 13 Parmiđaninovih.

NJima su pridodate slike slikara takozvane Parmske škole kao što su Gandini del Grasno, Anselmi i Bedoli. No izložbom dominiraju dvojica majstora iz epohe renesanse i pozne renesanse. Slikarstvo dvojice slikara se bitno razlikuje jedno od drugog. Oni su živopisali mnoge manastire i crkve Parme. Antonio Alegri iz Koređa (1489 bis 1534), nazvan tako po jednom mestu blizu Ređia, najpre je stekao slavu u Mantui. Od 1516. je delovao isključivo u Parmi. Kao i Leonardo da Vinči služio se često „chiaro-scuro-tehnikom“ – „svetlim-i-tamnim-slikarstvom“. On je bio spretan u živopisanju emocionalno naglašenih scena – radosti i tuge, bola i žalosti. Religiozni i mitološki motivi, kao i kod drugih umetnika tog vremena, dominiraju njegovim slikarskim vizijama.

Frančesko Macola iz Parme (1503 bis 1540), nazvan još Parmiđanino, bio je za svog kratkog života neuobičajeno plodan slikar. On je slikao manje afektivno, sa većom distanciranošću i izvesnom ironijom. Za njegovo slikarstvo su karakteristične – tipično za manijerizam pozne renesanse – proporcije njegovih figura. „Madona sa dugim vratom“ (Galerija Ufići u Firenci), koja se nažalost nije našla na ovoj izložbi u Rimu.

Ovde bismo među velikim brojem eksponata sa religiozno-mitološkim sižeom na prvom mestu istakli Koređovu sliku Noli me tangere iz 1518, koja je iz muzeja Prado u Madridu stigla u Rim, a koju je Đorđo Vazari (1511-1577) hvalio. Ova scena iz Jevanđelja po Jovanu je rado slikani motiv u hrišćanskoj ikonografiji. Ovde kleči Marija Magdalena i pokušava da dotakne Spasiteljev plašt ili poljubi njegove noge. Spasitelj joj ispruženim prstom ukazuje na nebo. Ova slika svojom dijagonalom razvija specijalnu dinamiku, koja će tek u baroku postati sredstvo slikarskog izraza. Gotovo 500 godina docnije će Pablo Pikaso oponašati ovu Koređovu sliku u svojoj „plavoj fazi“ svojom slikom La Vie, 1903.

Uticaj Rafaela (1483-1520) na njegovo slikarstvo se može ustanoviti u Peterburgu u Ermitažu na portretu jedne dame. NJegov Venus, Merkur i Amor iz Londoner National Gallery svedoče o njegovom bavljenju mitologijom. Tema mistične svadbe Svete Katarine je obojicu slikara opsedala. Reč je o čistom religioznom sjedinjenju Boga sa zemaljskom nevestom. Briljantna crtačka tehnika i snaga imaginacije krase ovu dvojicu umetnika Parme i čine ovu izložbu koja će biti otvorena do 26. juna praznikom umetnosti pozne renesanse.