RSSKultura

Utorak

Ranije

Komentari: 4
Ostavite komentar
Ocena: 4.83
Glasaj:
Pošalji tekst
Promeni veličinu slova
Verzija za štampu
Bili ste svedok događaja?
Pošaljite nam vaše vidjenje, slike ili video..
Laza K. Lazarević: Doktor i njegovi pacijenti
27/05/2012 18:47

Saša Stojanović: ZaVARivanje

Laza K. Lazarević: Doktor i njegovi pacijenti

Autor: Saša Stojanović

Pristojna beseda, dame i gospodo, uvek podrazumeva - pored zahvalnosti za dobijeno priznanje - i pokušaj iznova da se drugačije rasvetli delo velikana čije ime nagrada nosi. Ali, šta reći o Lazi Lazareviću, a da to ne bude još jedan kompilatorski „dežavi“? Besedničku rabotu dodatno otežava i činjenica da laureat ne može da se vadi na opšte mesto „pisanja iz duše“; kada je reč o rodonačelniku srpske psihološke pripovetke, ova sintagma postaje ofucanija od bolesničkih pidžama po mentalnim institucijama.

Čovekov „ratio“ ostaje velika nepoznanica, dragi moji, a svaki ozbiljan filozof ili psihijatar još od Sokratovog „daimoniona“ i Frojdovog „superega“ - reći će vam da smo tek zakoračili na „terra incognita“ ljudskog uma. Što se srpske književnosti tiče, taj prvi korak - zaglavljivanje noge između vrata i dovratka, sledeći Balzakovo uputstvo da „ako u društvo ne uđeš tiho poput kuge, onda moraš da uletiš s treskom, kao đule“ - načinio je upravo pisac o kome večeras govorim.

Pre Džemsa Džojsa, a uz bok Dostojevskom, Laza Lazarević je postavio temelje pripovedanja u kome su unutrašnji lomovi junaka važniji od spoljašnje „mnogo buke ni oko čega“ i gde i deskripcija - koja je vrlo često najpre stav, pa tek onda opis - i zaplet jesu samo nužna pomoć u rešavanju zagonetke zvane ljudska psiha. Dovoljan razlog da se i danas lome koplja oko značaja ovog pisca; od ponekad i preteranog veličanja - saglasnog popularnosti u svom vremenu, do, u jednom trenutku, realne mogućnosti da - pored Bore Stankovića, Isidore Sekulić i Disa - i Laza Lazarević postane još jedna od nevinih žrtava bahatih kritičarskih vivisekcija.

Pravnik, lekar, pisac... I prevodilac, naravno. Laza Lazarević uči ruski jezik da bi mogao da razume Černiševskog, usput prevodeći članke Čarlsa Darvina i Majkla Faradeja. Ali, u kakvom vremenu živi Laza Lazarević, kada to isto vreme i samo žudi da sazna o čemu se radi, iz knjige pod naslovom „Šta da se radi“? „Osamdesete godine devetnaestog veka ostaće u istoriji napisane kao razdoblje vladalačke samovolje i policijskog nasilja; jedna u krvi ugušena buna i jedan, protivno nacionalnim interesima vođen i nesrećno izgubljen rat, jesu najpoznatiji, ali ne i jedini tragični događaji toga doba“ - tvrdi Predrag Protić; da nema jasne naznake perioda na koji se ova konstatacija odnosi, bio bih ubeđen da se govori o devedesetim godinama dvadesetog veka. Vreme u kome će moja generacija - zahvaljujući suludim ratovima - biti srećna ako ostane i bukvalno promašena; ali i vreme zbog koga se i u kome se mora pisati. Tu književnost prestaje da bude lepa i postaje istinita; ovde ljudska i umetnička istina nikada nisu bile bliže jedna drugoj, jer su od one istorijske - uvek spremne na podavanje svakoj džukeli sa ognjem i mačem - odavno digle ruke. Ne samo zato da bi se dokazala prosta cikličnost istorije i floskula da ono što je prvi put bilo tragedija, već sledećim ponavljanjem postaje farsa; ništa nije gotovo sve dok i sama farsa ne postane svesna svog tragičnog izvorišta.

Savremenici tvrde da je Laza omašio vreme svoje smrti za samo frtalj sata; ženi je rekao „putovaćemo u osam i po“, a kad je ispustio dušu, bilo je tačno petnaest do devet. Ova sažeta „hronika najavljene smrti“ - da parafraziram Markesa - u ovom slučaju daje posebno značenje terminu „akademskih petnaest minuta“. Jer, Laza jeste akademik, ali i nemački tačan sanitetski pukovnik srpske vojske za koga patriotizam nije samo embrouzbirsovsko „poslednje pribežište hulja“, već istinska ljubav prema domovini. Život i delo Laze Lazarevića jeste proročki spoj koji nagoveštava plejadu tragičnih ratnika-pesnika, u povesti koja tek nailazi: Bojić, Uskoković, Dis...

A kada smo već kod istorije - koja više liči na pobedničkom rukom nafrakanu kurtizanu, nego na učiteljicu bilo čiju i bilo čega - red je da i ja udelim prilog destrukciji zvaničnih verzija: priča „Kraj revolucije“ jeste smeštena u vreme velikog francuskog prevrata, posle koga više ništa neće biti isto. Dvadesetak hiljada pročitanih strana o ovom krvavom fenomenu neizostavno povlači još paralela između života Laze Lazarevića i „pacijenata“ Velike revolucije, a za koje u ovoj priči nije bilo mesta: najpre sa Nikolom Šamforom i njegovom rečenicom da „najveća remek-dela izlaze iz tavanskih sobičaka“, zatim i sa Andreom Šenijeom, čiji je značaj za francusku književnost mnogo veći od nevelikog opusa koji je pesnik ostavio za sobom. Tu je i Žan-Pol Mara - naučnik, lekar, veterinar, publicista, a tu su i sličnosti sa Vernjoom i njegovom najpoznatijom sentencom - „Revolucija je kao Saturn, ona proždire svoju decu“ - i sa slikarom Davidom koji će od najvatrenijeg revolucionara postati zakleti monarhista.

U svojoj radnoj sobi, sa samo devet dovršenih i osam pripovedaka koje nisu doživele svoj kraj, okrenut tradicionalizmu kao otporu „novom čoveku“ - posle naglog zaokreta od sledbenika ideja Svetozara Markovića i Černiševskog ka zagovorniku patrijarhalnih vrednosti - Laza Lazarević svojim životom sve ove likove volšebno spaja u jednu veliku i blistavu tačku susretanja drugačijih svetova: u neprolazno delo velikog lekara i sjajnog pripovedača.

(beseda na dodeli Nagrade „Laza Lazarević“ za 2012. godinu)

Ostavite komentarOstavite komentar

Komentari (4)

Ksenija MelenticKsenija Melentic | 01/06/2012 21:16

Broj preporuka: 21 Preporuči Predloži za brisanje

Vi profesorka kao da ste nas zaboravili sta ste nas ucili - ne bacaju se biseri... uzalud.

Ruzica JovanovicRuzica Jovanovic | 02/06/2012 03:40

Broj preporuka: 11 Preporuči Predloži za brisanje

Nisam zaboravila Ksenija, samo sto veliki Laza K. Lazarevic zasluzuje da se prekrsi taj princip! A jesi u pravu ! Potpuno...
(I nije da zvocam - ali imas dva puta istu rec u recenici -,,nas,, )

Ruzica JovanovicRuzica Jovanovic | 01/06/2012 11:55

Broj preporuka: 9 Preporuči Predloži za brisanje

Poštenu, oštru reč i jasan stav o književnosti poštujem još iz vremena kada mi književnost nije bila posao i sa zadovoljstvom pratim kolumne S.Stojanovića...Primetila sam , vremenom, da komentari iste izazovu neočekivanu pažnju. ( Stvarno mislim da nije normalno da komentar kolumne ima više preporuka - u vidu pluseva i minusa - nego sama kolumna komentara čitalaca... ) Ali sve je to simpatično. A bilo bi i dalje da nisam bacila pogled na besedu ( koja to, u pisanom obliku, više i nije, ali je dobro što je objavljana, tako je dostupna čitanju šireg auditorijuma od onog koji je istu slušao ) i videla, priznajem, sa nevericom, da postoje čitaoci koji NE MISLE da je L.Lazarević dobar pisac, koji je bio beskrajno čist i beskrajno dobar čovek! E sad...Neko ima Hrista, neko Alaha, neko Budu...A ja Njegoša i Lazu Lazarevića. Da obrazložim - ponavljala bih već napisano, i tudje i svoje, ali pozivam neistomišljenike da mi prošire vidike i objasne zašto jedan od najumnijih ljudi Srbije toga vremena, po njihovom mišljenju NIJE bio dobar pisac, beskrajno čist i dobar čovek! Ili razložno objašnjenje ili nemo priznanje da zapravo ne komentarišu SADRŽAJ... Što kolumne, što komentara.

Ruzica JovanovicRuzica Jovanovic | 30/05/2012 14:35

Broj preporuka: 8 Preporuči Predloži za brisanje

Da bi se dobro pisalo mora se biti beskrajno čist i beskrajno dobar čovek. Nešto poput Don Kihota. ( B.Tomašević )