Masakr počeo posle Ćirilova

Misli ona da je dobro što se taj cirkus zvani Bitef konačno završio pa mi sada opet možemo da se vratimo svojim uobičajenim stvarima koje, eto, nisu baš najsjajnije, ali nekako su – naše. To reče i pređe odmah na drugu temu – zaboravila sam koju. Slučajno znam da pomenuta glumica (jedna od najboljih koje imamo, da ne bude zabune!) te godine, po sopstvenom priznanju nije odgledala nijednu predstavu na festivalu, pa je bogu, valjda, bila zahvalna što je, očigledno, nije stavio pred to teško iskušenje.

A Bitef je oduvek bio povezan sa najtežim iskušenjima, kako onih koji ga stvaraju, tako i onih koji ga prate u svojstvu kritike, izveštača ili publike. Zašto je to tako, i dalje ne znam, mada priznajem i to da sam još pre nekoliko godina potpuno odustala od ideje da razumem tu sasvim neuhvatljivu dinamiku socijalnih, čaršijskih, familijarnih i ostalih relacija oko recepcije ovog festivala, koji sam prvo počela da pratim kao gledateljka, zatim kao istraživačica za potrebe magistarskog rada na Katedri profesora Andreja Mitrovića, zatim kao voditeljka okruglih stolova, autorka Showcasea u okviru Bitefa 2005 i naposletku kao selektorka. Iako nisam nameravala da se na ovom festivalu zadržim tako dugo, sticajem okolnosti, ipak jesam, što me, na moju žalost, čini i počiniteljkom i „svedokom-saradnikom” u slučaju „Bitef”.

Nisam ljubiteljka novinskih polemika ili kako se to srpski kaže „prepucavanja” koje, svesna sam toga, uvek unosi malo vedre razbibrige u dokonu kulturnu zajednicu, diskretno, voajerski zainteresovanu za, na primer, slučaj verbalnog delikta u slučaju kolege Mladenovića („Uf, uf, strašno, strašno!”), ali nedovoljno motivisanu da o njemu zauzme neki stav, ili ne-daj-bože preduzme neku akciju, ili, pak, diskretno zainteresovanu za propast Bitefa („Uf, uf! Strašno, strašno!”) posle odlaska njegovog „gurua” kojem su neki pripadnici rečene zajednice u svoje vreme baš temeljno i dosledno zagorčavali i život i Bitef. Polemike su, kako kaže cenjena hrvatska kritičarka, Nataša Govedić, čiju su temeljnu kritiku predstave „Mi smo kraljevi a ne ljudi”, srpski kritičari, očigledno,  propustili da pročitaju pre nego što su se onako zdušno i ne baš artikulisano obrušili na tu izuzetnu predstavu, naime, smatra da su polemike „dio trgovački insceniranog, surovog medijskog spektakla koji služi podizanju tiraže, a ne kvaliteti promišljanja neke situacije”. Pošto delim ovaj stav, ne želim da žanrovski definišem ovaj tekst kao polemiku, a još manje kao deo, u suštini, normirane komunikacijske procedure na relaciji stvaralac – kritičar, jer se, ma kakva reakcija na njega bila, dopisivanje sa moje strane sigurno neće nastaviti.

Ovog puta prosto ne mogu a da ne reagujem, ne obraćajući se toliko domaćoj javnosti koliko budućim istraživačima istorije Bitefa, na militantnu agresiju pomešanu sa relaksirajućim (polu)znanjem, koja je ove godine sa raznih strana usmerena na Bitef, stavljajući festival u poziciju između čekića i nakovnja, tj. između političke represije i represije kulturne javnosti, koja je počela još mnogo pre nego što je festival čak i najavljen, što je, ipak, pomalo sumnjivo i upućuje na koordinisanu akciju makar jednog dela kulturne javnosti. Neko bi mogao da primeti da je sa Bitefom tako uvek i bilo. I ne bi mnogo pogrešio. Ali ja, ipak, imam utisak da je cela standardna poluvekovna medijska rutina – <I>radujemo se Bitefu – glorifikujemo njegovu slavnu prošlost o kojoj zapravo ne znamo mnogo, jer smo izašli sa mnogih slavnih predstava – pljujemo najnovije izdanje<I> – ove godine poprimila malo malignije dimenzije. Masakr Bitefa je počeo, u stvari, smrću Jovana Ćirilova, čija je javna i ne baš prikladna upotreba već veoma slikovito najavila situaciju u kojoj će se, kakav god bio, naći ovogodišnji Bitef.

Jovanovim odlaskom Bitef je postao glineni golub u zabavnom parku srpske kulture. Ko ga više „izbuši” njemu veći plišani zeka ili meda. Odmah se nekako uspostavio veoma neprijateljski medijski diskurs, koji se kod nas svrstava u pomenuti žanr „polemike”, a zapravo je obično cipelarenje žrtve koja već kleči a ruke su joj vezane. U moru „pravovernih” i „dušebrižnih” kritika upućenih ovogodišnjem Bitefu niko se nije setio da makar malo dirne u žarište problema – tragično mali budžet kojim je festival ove godine raspolagao i poslovično nerazumevanje značaja festivala od aktuelne političke nomenklature. Umesto toga, kao i uvek – napadnut je festival zbog svoje nesposobnosti da se bolje snađe u datim okolnostima, koje – takve su kakve su – ipak su – naše i šta sad? Nijedna kritika nije odapeta tamo gde postoji ikakav rizik od posledica. Ne znam da li je, na primer, književnik, koji je odnedavno i pozorišni kritičar (ovde nasumično izabran) koji kaže da je Bitef ostao siroče a potom citirajući svoju koleginicu nastavlja „da je oko ovogodišnjeg Bitefa uspostavljen konsenzus da je najslabiji u poslednjih nekoliko slabih godina”, svestan da se time pridružuje dugačkoj listi tužnih primera u istoriji negativnih i olakih konsenzusa u vezi sa Bitefom, kojima su jednoglasno u prošlosti diskvalifikovani Living Theatre, Grotowski, Bob Wilson ili Meg Stewart, baš kao ovoga puta mladi Matija Ferlin ili Jonathan Capdevielle, ali i nešto stariji i veoma slavni Herbert Frietsch. Baš kao i Jovan Ćirilov i Mira Trailović – mnogo puta.

Možda bi trebalo da razmisle zašto njihove kolege strani kritičari imaju upravo suprotan, prilično pozitivan konsenzus o ovogodišnjem Bitefu (pogledati web stranicu Bitefa), čak i onda kada kritikuju pojedine predstave. Verovatno zbog toga što poseduju adekvatan referentni okvir za evaluaciju savremenog teatra – što je preduslov za bavljenje pozorišnom kritikom. Navodim reči samo jednog od njih, britanskog kritičara, Andrew Haydona, koji je o ovogodišnjem Bitefu za britanski „Stage” napisao: „Sve u svemu, kada je o evropskim predstavama reč, ovo je jedna od najvažnijih, najimpresivnijih i najizuzetnijih selekcija koje sam bio u prilici da vidim. Festival će iduće godine, naravno, biti drugačiji, ali ako je suditi po ovome, svakome preporučujem da već sada planira put u Srbiju narednog septembra.“

Da, sasvim je izvesno da će sledeći Bitef biti potpuno drugačiji. Ali ova sredina, nažalost, neće. Pa ko duže izdrži.

„Jedna od malobrojnih dobrih stvari u vezi sa modernim vremenima je da ako umrete užasnom smrću na televiziji, sigurno nećete umreti uzalud. Sigurno ćete nas zabaviti”, kaže Kurt Vonnegut. Ovogodišnji Bitef je za mene bio baš to – mala smrt u službi tuđe zabave.