Među zvezdama

Glavni junak se otiskuje sa grupom Zemljana u zvezdano nepoznato, ima tu i tamo poneku ozbiljnu nevolju, nekog gubi, možda nekog spasava, nedostaje mu goriva, ponešto eksplodira (tek da bi oni zaduženi za specijalne efekte imali šta da rade), život mu visi o koncu, biva spasen kao da se zagubio na lokalnom putu od Milanovca do Rajca a ne u kosmosu, zaljubljuje se i vraća. Sve u skladu sa epohom, valjda. Ne prelazi sedam gora, ali u kapsuli sa svetlećim spejs gedžetima preleti sedam planeta.

Postoje neke razlike među filmovima o vanzemaljskim avanturama, ali su one kozmetičke. U Gravitaciji su bolji efekti, u Interstellaru sve ostalo, recimo.

Sto puta viđeni recept razbije neki dodatni element priče. Odvuče ga još dublje u propast, kao u pomenutom mučenju sa Sandrom Bulok, ili mu ipak popravi kvalitet.

Iako prepun opštih mesta i ne mnogo maštovitog kosmičkog dekora (da ne pominjem sentimentalnu poruku da je ljubav jedini put do cilja, da smo vanzemaljci zapravo mi, samo iz budućnosti, da smo i duhovi takođe mi, opet iz budućnosti), Intersteler nije na mene ostavio utisak samo dosadnog razvlačenja priče o nastupajućem globalnom pomoru i naivnim entuzijastima u skafanderima sa američkom zastavicom na rukavu koji pokušavaju da nađu rešenje. Najvažniji sloj filma vidim u odnosu glavnog junaka Kupera i Marf, njegove ćerke (inače, očaravajuće devojčice). Taj deo priče opravdava podočnjake koje sam dobila zaglavljena u mraku dva sata i četrdeset pet minuta.

Medena i prepametna ćerka nagovara oca da ostane sa njom u svetu koji propada. On uveren da je izabran za veliku misiju ne obraća pažnju na njene molbe i upozorenja pa kreće put novih prostora. Arogantno uveren da je sposoban da izvrši poveren mu zadatak. Tamo negde oko Saturna, glavni junak kapira da je prevaren i gorko se kaje, čezne za decom, predaje sebe na polzu nauci, gviri iz pete dimenzije i očajnički pokušava ćerki da pošalje poruku, koju ona, kako u filmovima biva, prima i tumači. Eto, Kuper se provozao po sunčevom sistemu, a ona je spasla svet. Sve se očekivano fino završilo. Ipak ostaje ta lična drama. Život devojčice proveden u ljutnji što ju je otac napustio i višedecenijski pokušaj da mu oprosti.

Šta još? Majkl Kejn je propao otkako se ne stara o Betmenu, Metju Mekonahi je zgodniji u Medžik Majku, a En Hatvej vrlo ljupko ulazi u godine.