Metafizička draguljarnica

Oštrouman i oduševljavajući sled kompozicija tokom ove jedinstvene večeri u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine, zahteva posebnu analizu i aplauze za magičan dramaturški razvoj, a orkestar spreman na raznorazne pustolovine iz ove metafizičke draguljarnice boja, tehnika, brzina i osetljivosti za stvaralačku supstancu svakog pojedinačnog autorskog imena ovde – sve čestitke za upečatljivost izraza i filigranski senzibilitet. Vladimir Kulenović na čelu ove ushićujuće zbirke koncertnih trijumfa demonstrirao je svu okretnost lične imaginacije, dar za momentalno precizno poniranje u svako delo ponaosob i sposobnost da se udahne ona delikatna mera osobenog svakom kompozitoru na večernjem programu.

Tako su Džon Koriljano i njegova „Promenadna uvertira“ otvorili koncert jednim fantazmagoričnim snoviđenjem uzbudljivih damara što se raspršuju u milijardu atoma neodoljive milote, da se ponovo uzdignu do fantastičnog urnebesa. Rauzova „Paklena mašina“ u nastavku, razvejaće haos elemenata koji se cakle privlačivo, isprobavajući sve milijarde načina da vas se dotaknu i uvuku vas u svoje pak ritmom i bojama oživljene mehaničke ralje, koje se gužvaju, preokreću i grme preteći. Džon Adams i njegova „Tromba lontana“ zanosna je melodija sa razgranatim trubama silne kakvoće, čiji se zvuk kreće strujama vazduha posvuda kroz zgradu „Kolarca“, plutajući, surfujući i obujmljujući vas nenadmašno. I zatim „Talas“ Vuka Kulenovića, to grebanje, šuštanje i komešanje kakve vulkanske lave, prelevanje vodenih masa kakve ne možete ni zamisliti slikom, pravi razjareni zverinjak pomahnitale prirode, što vas obuzima u spratovima poput kakvog divotnog i preopasnog malstrema, ma prave su to Poove „Avanture Gordona Pima“ genijalnog ritma, sa smirenjima punim čežnje za pokretom, uskomešane i u iščeznuću.

Čarls Ajvz i njegovo „Neodgovoreno pitanje“ donose jedno spiritualno spokojstvo od pre celog veka, iščašeno na svoj način doduše, ali toliko prijemčivo i višeslojno izazivajuće, da bi „Kandid uvertira“ Leonarda Bernštajna zavrvela od punoće života svojih paralelnih stvarnosti, tih karnevala zvukovlja sa živopisnošću kolora na koje ste gotovo zaboravili u sivoj današnjici. I konačno Geršvin i krasni pevači Volkvejnova i Reding u „Porgi i Bes“! Pevati sa takvom oslobođenošću, putenošću, ganućem i nenadmašivim bolom, ali i sa predavanjem čistom životu na dahu velike američke zemlje i neposrednosti emocija i izraza, sa šarmantnom scenskom gestikulacijom, ali i dirljivom naivnošću i čistotom, ovog Geršvina čine pravim i još neupoznatim. Unikatno iskustvo.