Jedno istraživanje o svesti govorne zajednice o jezičkoj normi pokazuje da studenti nefiloloških disciplina ne poznaju ni ona forsirana standardizovana rešenja, dakle ona o kojima se najviše u medijima govori (npr. da ne treba ‘u vezi toga’, nego ‘u vezi s tim’).
Zanimljivo je, koliko i razumljivo, da gotovo niko od ispitanika nije „pravilno“ akcentovao reč asistent (u standardu je akcenat na drugom slogu – asIstent), jer su obeležavali prema tome kako je izgovaraju, asistEnt.
Proistekao je zaključak da u svesti govornika postoji raskol između propisanog i realnog, te da će takva situacija potrajati sve dok se obrazovni sistem ne prilagodi jezičkoj realnosti.
Da bi norma bila delatna, kako kaže Svenaka Savić, moraju da postoje brojna istraživanja za koja isti jezikoslovci koji je pišu nemaju podatke.
Nije, dakle, problem u tome što se ne poznaje jezička norma, nego što norma ignoriše jezičku stvarnost. Uzan krug preskriptivista insistira na naddijalekatskoj čistoti govora, ocenjujući jezičke pojave kao „dopušta se“, „nije ispravno“, „preporučuje se“, „ne preporučuje se“. Aktuelan stav im je da nije ispravan stav govornika da maternji jezik dobro poznaje.
Sa sumnjom u kompetenciju govornika i govornica i ubeđenjem da nam je omladina nepismena, ispisuju se (i prepisuju) stotine i hiljade gramatičkih i pravopisnih pravila. Učenici osnovnih i srednjih škola i dalje moraju da bubaju informacije koje su danas lako dostupne, da deklamuju kako se imperfekat, kojeg u jeziku više i nema, gradi „od prezentske osnove odbijanjem njenog krajnjeg vokala i dodavanjem na tako okrnjenu osnovu nastavaka za oblik i nastavaka za lice“, pa na primer: tresijah, tresijaše, tresijaše, tresijasmo, tresijaste, tresijahu. Mladi su smoreni prilično, što je pre za brigu nego nepismenost. Oni žele da se obrazuju, ali drugačije.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
