Moja slika Poljske

Zahvaljujući njenom predanom radu (uz Predraga Vujčića), Rajčićeva je najzaslužnija što je poljska književnost 20. veka, za razliku od literature nekih drugih zemalja, daleko poznatija.

– U knjizi se nalaze tekstovi koje sam pisala decenijama. Pored prevoda dela, ta izdanja su uvek pratila i predgovori ili pogovori koje sam pisala. Ti tekstovi su deo ove knjige i podeljeni su u tri celine. Pošto sam se najviše bavila avangardom, prvi deo je posvećen poeziji, prozi i drami, opštim odrednicama svakog pokreta i pravca. Tu se nalaze i tekstovi o pojedinačnim autorima, njihovi portreti. Dok u trećem delu govorim o jidiš književnosti, koja je tek poslednjih godina postala vidljivija u Poljskoj – ističe Rajčić.

Kako kaže, jidiš književnost je važno svedočanstvo o postojanju Jevreja u Poljskoj i njihovoj paralelnoj kulturi, koja se ne pominje u poljskim antologijama, ukoliko pisci nisu bili asimilovani.

– Čitava poljska avangarda jevrejskog je porekla, međutim, ti autori pisali su na poljskom i tretirani su kao poljski pisci. Među avangardnim pravcima u Poljskoj postoje su i tri grupe koje su bitne za jidiš književnost. U antologiji „Moj poljski pesnički 20. vek“ ima desetak autora koji su pisali na jidišu, dok će ih u narednoj antalogiji biti dvadesetak – objašnjava Rajčićeva.

Za nju je posebno zanimljiva Debora Fogel, doktorka filozofije, koja je, između ostalog, poznata i po tome što je otkrila Bruna Šulca. Debora Fogel stradala je u getu 1942. godine.

– Slučajno sam je otkrila. Napisala je dve zbirke pesama potpuno avangardne, kao i jednu zbirku proze „Bagremovi cvetaju“. To je toliko moderno da sam je u antologiji zastupila i u prozi i u poeziji, što sam retko za kog pisca mogla da učinim. Planiram da objavim skoro sve njeno do čega sam došla. Sve što je prevedeno na poljski i ja sam prevela na srpski – ističe ona.

Na pitanje zašto je u Poljskoj tek nedavno počelo otvoreno da se govori o njihovom odnosu prema Jevrejima, i to ne samo u književnosti, već i na filmu („Ida“ Pavla Pavlikovskog), i pozorištu („Apolonija“ Kšištof Varlikovski, gostovala je na Bitefu), ona kaže da to nije čudno, budući da je pre Drugog svetskog rata bilo gotovo četiri miliona Jevreja u Poljskoj, a posle nekoliko stotina hiljada.

– Pre rata veliki broj pisaca bio je jevrejskog porekla. U knjizi „Imago Poloniae“ govoreći o avangardnom pozorištu pominjem da je postojalo oko 300 trupa. Kabarei su bili njihovi. Oni su glavni autori, izvođači, kompozitori, tekstopisci… Imali su fantastični jezički talenat, kao naš Vinaver koji je bio iz istočne Poljske. Pisanje za kabare je velika umetnost a mi nikada nismo imali taj tip kabarea. Dakle, ne zabavni, nego intelektualni. To me je privuklo jevrejskoj kulturi u Poljskoj – napominje Rajčićeva.

Prema njenim rečima, zainteresovala ju je i ženska književnost.

– Ženskih autora ima jako malo. Njihova dela su jako slabo objavljivana. Tu sam shvatila šta je jevrejska žena. Ona se borila za svoja prava. Malo njih je radilo, imale su puno dece i morale su da se bave porodicom. Niko nije hteo da ih objavljuje. Otkrila sam nekoliko fenomenalnih autorki, čija sam dela prevela – naglašava naša sagovornica.

Jevrejska književnost nije bila manje vidljiva samo u međuratnom periodu. Većina njih se kasnije asimilovala i morali su da pišu na poljskom ili nekom drugom jeziku.

– Šta je antisemitizam najbolje se vidi u primeru Bruna Šulca. On je asimilovani Jevrejin. Jeste teško živeo i objavljivao, ali to što je pisao na poljskom, to postoji. A ono što je Debora Fogel, koja ga je otkrila i podržavala, pisala, ne postoji i ne pominje se. Tek sada su se pojavili prevodi njene proze posle više od 70 godina – kaže Rajčićeva, dodajući da će ona nastaviti da objavljuje njihova dela, prevodeći one tekstove koje dobija od svojih poljskih prijatelja.

Na pitanje pišu li moderni autori na jidišu, kaže da je ovaj jezik gotovo nestao nakon što je za vreme Staljina zabranjena njegova upotreba.

– Sada se nešto obnavlja. Pojavljuju se neki časopisi. Ali među mlađom generacijom sigurno ima 20 odsto Jevreja, koji se tako ne izjašnjavaju. Antisemitizam i dalje traje, i to ne samo u Poljskoj. Oni se uglavnom bave biblijskim temama, ali ne samo Starim zavetom, već i hrišćanstvom, budući da su većina pokatoličeni – zaključuje Biserka Rajčić.

Ugledanje na aristokratiju

Naša sagovornica s velikom pažnjom prati i mlade autore u poljskoj književnosti.

– Svi su jako obrazovani. Mnogi imaju doktorate, rade na fakultetu. Nastavljena je ta tradicija biti obrazovan koja je u Poljskoj bila obavezna kod svih pisaca. Uticaj folklora u poljskoj književnosti je minimalan, i čak i ranije, i običan narod se ugledao na aristokratiju u svemu, pa i u obrazovanju. U Poljskoj je narodna književnost mnogo manje važna nego kod nas – ističe ona.

Neobjavljeni rukopisi

Biserka Rajčić iza sebe već ima više od 90 knjiga. Ali i dalje ima veliki broj neobjavljenih rukopisa.

– Na poziv Gojka Tešića i Branka Kukića, urednika u Službenom glasniku, kao i saradnjom sa Trećim trgom, dobila sam mogućnost da objavim antologije. Danas nema onih velikih kuća poput Nolita i Prosvete, koje bi se time bavile. Naredna antologije sadržaće osim poezije i proze, i dramu – objašnjava Rajčićeva.