Mudrost zrelog doba

Uzbuđenje i izazov da se vidi i čuje ovaj ugledni umetnik bilo je dodatno podstaknuto izborom uvodnog i završnog repertoarskog broja, efektnom i osvežavajućom „Ratnom zonom“ gruzijskog kompozitora Gije Kančelija (1935) te pobedonosnom „Eroikom“ Ludviga Vana. Uz ime solističke glavne zvezde, ovo izdanje pomenutog ciklusa u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine odista je tako još od starta ponudilo sve razloge da se obavestite o temi sa svih mogućih i unekoliko neočekivanih strana. Što stvarno provocira.

Kančelijeva „Ratna zona“ započinje božanskim treperenjem koje se namah smenjuje sa pravim orkestarskim urnebesom, da ponovo usledi mir što izrasta do jedne strastvene čežnje, gotovo njenog krika. Zanimljiv dodatak instrumentarijumu, mnoštvo novih zvukova i boja, kontemplacija kao u kakvoj šetnji po uspomenama, zveckanje oružjem na sav glas pa onda blistanje kakvog prazničnog mjuzik-hola, setna tišina nasuprot raskalašnom larmanju, sve već kako je to u ljubavi i ratu (osetska reč „vorzon“ koja znači ljubav nalikuje na englesku „warzone“, kako to o izboru naslova dela piše sam autor), atletskim koračajima dovodi do vrhunca u jednom britkom prolaznom vremenu koje oduševljava.

Mikloš Perenji u Koncertu za violončelo Arama Hačaturjana donosi pak posve drugačije emotivno iskustvo. Ovo delo, velelepno od starta i mameće privlačivo, odiše otmenom ekspresijom i elegantnim izričajem svojeg soliste koji postaje vremenom sve mahnitije virtuozan, ali na način nimalo fizički razgalamljen, već naprotiv bolno zanesen i sa mudrošću zrelog doba koje je mnogo toga već videlo i proživelo. Perenjijev pev ima sasvim osobenu boju, orkestarske divizije grabe iščašenim stazama ovog osobenog sagovorništva bez ostatka, dok se obostrani temperamenti razgorevaju na način upravo zadivljujući kako vreme odmiče. Plemenitost promicanja kroz delo i treperave dlačice zvuka u vanredno finom uzajamnom usaglašavanju, dovode do završnice u kojoj Mikloš Perenji i Filharmonija izrastaju do stadijuma samouverenosti u svoj prelepi pronađen zajednički glas koji aristokratski dominira podijumom, ali ne violencijom ili teatralnošću, već marljivo osvojenim majstorstvom na ovom putu.

Iz tog divovskog napona svih osetila, šampionski će hrupiti pred vas Betovenova Simfonija br. 3 Es-dur odmah zatim, puna poleta i kadra da savlada sve prepreke pred sobom sa lakoćom ali ne i površnošću, nošena izvrsnim pulsom maestra i koncertmajstora, u svom zdušnom stremljenju idealu. Pažljivo iščitan drugi stav, sa tačno odmerenim dozama svakog učesnika na jedan monumentalan način, treći stav sa svojim orijaškim zarezima melodike i ritma, te završnica u znaku genijalne betovenovske matematike, razbijaju zajedno sve predrasude fizičkih zakona, razotkrivajući nove i nove slojeve dela u primicanju kraju. Krupan večernji zalogaj i kakva samo slast.