Na velika vrata u istoriju

 – Od pisanja me ne može odvratiti ništa, čak mislim da su ta iskustva iz banalne politike katkad korisna za pisca. Kiš bi rekao, sve dobro i loše piscu ide na ruku. I još nešto, pisac više nije glas savesti kao u vremenu kad nije bilo slobode mišljenja. Sada možeš sve reći, ali to nema uticaja. Svi oni koji stvari nazivaju pravim imenom i vide ih kakve jesu, manje-više to govore za svoju dušu, jer se tako distanciraju od rulje.

I još i to:

– Ja sam pisac onih koji me čitaju na jeziku koji razumeju i osećaju. A nemam ništa protiv da me oni koji se bave istorijom književnosti svrstaju u bilo koju od tih (crnogorsku, hrvatsku, srpsku, bosanskohercegovačku – prim. I. M.) književnosti, jer pripadam svima što svojom voljom, što sudbinom – rekao je jedan od najvećih pisaca sa prostora bivše nam zajedničke države uz napomenu da nacija sigurno nije njegova opcija jer on svoj identitet ima i bez nacije.

„Što se pripadnosti tiče, za mene je to jezično pitanje, a ne nacionalno“, istakao je u jednom drugom intervjuu.

Na vest o smrti Mirka Kovača, njegov dugogodišnji prijatelj, pisac Filip David, sa kojim je objavio knjigu prepiske, za Danas je rekao:

– Odlazak Mirka Kovača je veliki, neprocenjiv gubitak, za njegove prijatelje, za njegove poštovaoce, za književnost ex Jugoslavije. Njegovim odlaskom završava se jedna književna epoha, bio je velikan među velikima. Kiš, Kovač, Pekić, to su pisci koji ulaze na velika vrata u istoriju.

Mirko Kovač bio je, to mogu potvrditi svi koji su ga znali, pisac sa harizmom, izvanredne inteligencije, čudesnog dara, jednako odličan kao pripovedač, romansijer, esejista, filmski scenarista i dramski pisac.

Prijatelji smo pedeset dugih, teških i tragičnih godina. Svakodnevno smo se dopisivali, razgovarali. Ne mogu prihvatiti činjenicu da ga više nema. To je gubitak koji je teško opisati rečima – kazao je David.

– Nisam ga video blizu 30 godina – seća se u izjavi za Danas književnik Milovan Danojlić.

– Jedanput sam kupio u jednoj antikvarnici brošuru koja se zove „Neodoljiva mržnja kao uzrok brakorazvodne parnice u austrougarskim krivičnim zakonima“ i sretnem Mirka na ulici. On me pita:“Šta to imaš?“, ja reko’ „Kupio sam to sad u antikvarnici“ i on kaže „Molim te mi pozajmi“. Onda je napisao tu novelu Malvina („Životopis Malvine Trifković“), gde je neodoljiva mržnja između Hrvata i Srba bila uzrok brakorazvodne parnice tako da sam posredno i slučajno učestvovao u koncipiranju jednog njegovog književnog dela. Meni je Kovač kao čovek bio simpatičan, ostalo je politika i o tome ne bih želeo sada da govorim.

Akademik i slikar Vladimir Veličković, uz opasku da nije privatno poznavao Kovača, ističe: „Smatram da je bio jedan izuzetno talentovan i plodan pisac, a u svoje vreme, kad su izlazile njegove prve knjige, jako mi se dopadao. Skorašnje njegovo književno delo ne poznajem. Ono što pamtim, a nadam se da i drugi pamte, to su njegove prve tri knjige koje su bile fantastične“.

Možda je najlepše rečenice o Kovaču, potvrđujući njegovu paradoksalnu pripadnost svima i ujedno poziciju u kojoj nije bio ničiji, već samo svoj i pisac svojih čitalaca, napisao Miljenko Jergović, u tekstu pod nazivom „Privatni pisac“. Tamo on između ostalog naglašava: „Da se ubiju i na glavu posade, hrvatski u srpskome, niti srpski u hrvatskome rascijepiti, razdijeliti i raščetvoriti neće svi naši jezikoslovci, lingvisti i ina blebetala, ali ih, dva jezika u jednom, savršeno i s lakoćom velikoga pisca dijeli i podijeli Mirko Kovač. Nažalost, u tome ga je teško, ili nemoguće slijediti, jer da bismo ga slijedili, morali bismo imati njegov jezični i pripovjedački dar. A to ne ide, to se u glavu i srce ne da utjerati kao što se utjeraju glogov kolac i patriotizam.“

„Danas, pojašnjava Jergović, Kovač je pisac kojega njegov čitatelj ni sa kim ne dijeli, pisac koji je insistiranjem na svome izmještanju, a onda i na višestrukim pripadnostima, iz perspektive nacionalnih književnosti postao – ničiji.“ Ali, privatan pisac, a to su, kaže Jergović „samo oni dobri i veliki pisci čije se knjige čitaju više puta, da bi se preko njih provjeravalo vlastito sazrijevanje, starenje ili djetinjenje, to su oni pisci koje knjige već toliko dobro znamo da ih i ne dočitavamo, počinjemo od sredine ili od kraja, vadimo ih iz police samo da bismo nasumce pročitali dvije-tri rečenice… Privatni su oni pisci koje čitamo kada ne znamo što bismo čitali, čije knjige uzimamo kad idemo na put, pa nas je strah riskirati. Mirko Kovač jedan je od jedva nekoliko mojih privatnih pisaca, recimo uz Andrića i Krležu, prema kojima nisam promijenio odnos otkako ih čitam. Drugi pisci se mijenjaju, rastu ili se smanjuju, a privatni pisci tu su kao konstante i neka vrsta životnih uporišta. Oni su kao naknadno stečeni unutrašnji organi, ono po čemu se razlikujemo od drugih ljudi.“

MIRKO KOVAČ (1938 – 2013)

Umro je književnik (romansijer, pripovedač, esejist, dramski pisac, filmski scenarist) i erudit Mirko Kovač, veliki gospodin, svetski pisac, slobodan čovek i autentična ličnost.

Sve što je radio, pisao i govorio proizašlo je isključivo iz njegovih duhovnih i misaonih potencijala. Nije pripadao nikom. Bio je sam i svoj. Na njega nisu mogle da utiču države, crkve, nacije i ideologije niti bilo koje druge sile sveta.

Imao je sjajan i uzbudljiv život koji je živeo po svom nahođenju i svojim merilima, ne dopustivši nikom da ga u tome spreči, sputa ili ograniči. Njegov život dostojan visokog poštovanja i divljenja poželeo bi da proživi svaki čovek.

Kovač je svoj osebujan, sadržajno i po događajima bogat, moglo bi se reći, izuzetan životni vek ugradio u svoje impresivno književno delo. Mnogi poznavaoci Kovačevog stvaralaštva nikako ne mogu da se slože da li je Kovač bolji romansijer, pripovedač ili esejist. Čak su u dilemi i koji je njegov roman najbolji, da li „Malvina“, „Grad u zrcalu“, „Kristalne rešetke“, „Uvod u drugi život“ ili „Vrata od utrobe“. Jedan veliki, možda i najbolji poznavalac Kovačevog dela nedavno je napisao da je najbolji njegov prerađeni roman „Ruganje s dušom“.

Lično volim sve što je Kovač napisao ili samo rekao u velikom broju intervjua koje je dao i koji su svi različiti i novi, u kojima nema ponavljanja, stereotipa niti opštih mesta. U po svemu originalnom i izvanrednom Kovačevom delu ne bih mogao da izdvojim bilo šta kao najbolje. Ipak, ukazao bih na njegovu esejistiku. Objavio je četiri knjige eseja koje ga svrstavaju u red najboljih svetskih esejista, kao što su Josif Brodcki, Elijas Kaneti, Česlav Miloš, Zbignjev Herbert, Milan Kundera, Orhan Pamuk, Salman Ruždi, Imre Kertes. Kovačevi eseji su svojevrsna kulturna istorija i panorama Beograda u drugoj polovini XX veka, ali nažalost, nijedna njegova esejistička knjiga nije objavljena u Beogradu.

Dugo je živeo u Beogradu, iz koga je pre više od 20 godina morao da ode spasavajući živu glavu, ali je i dalje pisao o Beogradu, njegovim ljudima i događajima. U nedovršenom romanu autobiografskog karaktera „Vrijeme koje se udaljava“ piše, između ostalog, i o svojim beogradskim danima.

Otišao je književni velikan, umna glava, darovit čovek neukrotivog duha i građanin sveta par ekselans. Pridružio se Kišu, Tinu Ujeviću, Kanetiju, Knutu Hamsunu i mnogim drugim piscima čije delo je poznavao, voleo i izuzetno cenio.