Napušteni

Kao i većinu aktuelne umetničke produkcije, i oblast stripa prvenstveno vodi velika ljubav prema delima, no i pored teško ostvarive ekonomske satisfakcije, naša sredina ima veliku sreću da to ne podrazumeva i neodgovornost prema čitaocima i sceni. Naprotiv. Osim entuzijazma, naši strip izdavači poseduju i respektabilno znanje, odnosno jasno profilisane uređivačke standarde, što stvara uslove za sistemski uvid u značajna svetska izdanja.

Primer gore pomenutog predstavlja i mogućnost upoznavanja sa delom Đanija Paćinotija (Gianni Pacinotti, 1963), poznatijeg pod pseudonimom Đipi (Gipi). Urednici izdavačke kuće Komiko odlučili su se za prezentaciju stripa „Beleške za jednu ratnu priču“, koji je odmah po objavljivanju 2005. godine osvojio mnogobrojne nagrade, poput Gošini (Goscinny) odličja za najbolji scenario i nagrade za najbolji strip na festivalu u Angulemu.

Narator Đulijano pripoveda nam o usudu tri prijatelja u ratom obezglavljenom svetu. Uz Đulijana, tu su i Kristijan i Stefano, čiji nadimak Kilerino već osvetljava njegovu lidersku poziciju u grupi. Napušteni, izgubljeni, prepušteni ratnoj bujici i unapred osuđeni, ova tri tinejdžera u potrazi su za bilo kakvim vrednosnim osloncima i potvrdom u svetu koji im nije pružio dobre polazne šanse. Kao i svi mladi ljudi, sa osećajem neuništivosti i besmrtnosti, prepuštaju se najriskantnijim životnim iskušenjima, bezglavo jure i očajnički vape za autoritetom očinske figure, kada nailaze na Feliksa, karakter našoj sredini dobro poznat, virtuoza oportunizma, veštog da preživi, da ne popusti slabijem, a ne izazove jačeg, hijenskog strvinara životinjske vitalnosti, koji koristi pometnju i bogati se kriminalom, u ratu ili van njega.

Zapravo, okosnicu stripa predstavlja čas koji Feliks drži trojici mladića i njegov osvrt na patriotizam i učešće najamnika u ratu: „Zamisli ovo, uđeš u neko selo i ono postane tvoje. Možeš da uzmeš sve što želiš. Tvoje su žene, kuće, automobili, motori. Sve je tvoje. Samo treba da nosiš grb izvezen na jakni, da salutiraš zastavi. Da pevaš himnu koja se nauči za dva minuta. Da budeš patriota …To znači da radiš šta ti se hoće, ali da govoriš da to radiš za otadžbinu.“

Predavanje će zaključiti: „Neko je rekao da je patriotizam poslednje utočište za ološ. Ali to je isto sranje. Nije to nikakvo utočiste. To je hotel sa četiri zvezdice. Sa kablovskom televizijom, đakuzijem i sobnom uslugom.“

Poseban kvalitet izdanja nesumnjivo predstavlja proširivanje horizonta stripovskog slikovnog jezika, odnosno upoznavanje sa izvrsnim kvalitetom Đipijevog crteža i njegovom sirovom likovnošću, kakvu tema i zahteva. Visoki napon mentalnog stanja mladih muškaraca i njihova bezglava uznemirenost artikulisani su izlomljenom linearnošću koja ometa kretanje pogleda oštrim uglovima i naglim grafičkim prelomima. Prozirne siluete ovih mladića, kao napete i oštrobrido zategnute strune, postavljene su naspram postojanih krajolika, zemlje, livada, seoskih puteva i trošnih kuća, usađujući nam misao o privremenoj i tananoj telesnoj prisutnosti, kao da se kroz njih može videti ono što ostaje.

Izuzev očite ratne tematike, strip problematizuje i sociološke neravnine, te će naš pripovedač, koji potiče iz stabilne porodične situacije, jedini uspeti da izbegne najdramatičnije posledice rata. Đipi, delom autobiografski, najviše skreće pažnju na vapaje zapuštenih mladih ljudi, i usred ratnog bezumlja (čija lokacija namerno nije precizirana, upućujući čitaoce širom sveta da se rat dešava u njihovom dvorištu, podsećanje koje čitaocima kod nas nije potrebno) navodi nas da se čudimo ne nad tim kakav svet jeste, nego zašto uopšte jeste.