Ne možete govoriti o Čečeniji a da ne govorite o Putinu

 On se, ipak, odlučio za priču koja ga je zanimala mnogo pre „Umetnik“ – rimejk filma Freda Zinemana „Potraga“ iz 1948. godine. Za razliku od originalne priče koja se bavi Holokaustom, Azanavisijus je svoj film smestio u Čečeniju 1999. Kao i u ranijim filmovima, glavnu ulogu igra njegova supruga, kanska laureatkinja Berenis Bežo. Film govori o Kerol, šefici Odeljenja za ljudska prava Evropske unije, koja pomaže malom čečenskom dečaku, istovremeno prikazujući potragu njegove starije sestre, ali i put ruskog tinejdžera Kolje ka uniformi i ratu.

Publika na 20. Sarajevo film festivalu očigledno se nije složila sa mišljenjem kanske kritike koja je film izviždala, dodelivši filmu ocenu 4.62. O svom filmu u razgovoru za Danas govori Mišel Azanavisijus.

Iako se originalni film bavi Holokaustom, zanimljivo je s obzirom na vaše jevrejsko poreklo da ste svoje ostvarenje smestili za vreme Drugog čečenskog rata.

– Čudno je, shvatio sam tek u postprodukciji da su se i moji roditelji skrivali tokom rata zato što su bili Jevreji. Moje bake i deke dolaze iz Poljske i Litvanije. Možda zato imam empatiju prema ljudima koji pate tokom rata. Ne znam. Verovatno da postoji neka veza zašto sam Jevrejin. To što se dešava u Gazi je užasna stvar, ali o tome svi već mnogo znaju. Sa Čečenijom je drugačije. Čak 13 novinara je umrlo pokušavajući da ispričaju drugu stranu priče. Bilo mi je važno da se za to čuje.

Moj je utisak da je vaš film zapravo vrlo jasna slika vaših političkih stavova o Vladimiru Putinu…

– Da, naravno. Ne možete govoriti o Čečeniji a da ne govorite o Rusiji, a ne možete govoriti o Rusiji a da ne govorite o Putinu. On je na vlasti poslednjih 15 godina. Trudio sam se da film ne bude direktna optužbu, to nije bila poenta filma. Hteo sam da ostane na ravni ljudskih bića. Ali naravno da se ne slažem sa njegovom politikom koja postoji na Kavkazu.

Na početku filma kaže se da je u vreme početka Drugog čečenskog rata Boris Jeljcin bio predsednik, a Putin premijer Rusije. Tačnije postao je premijer nekoliko dana nakon što je rat počeo. Znamo da je zahvaljujući svom pristupu Drugom čečenskom ratu Putin stekao veliku popularnost u Rusiji…

– Tako je. Uz još neke stvari, poput sukoba u Gruziji, Putin je postao jako popularan u svojoj domovini. Raspad SSSR-a i loša ekonomska situacija tokom 1990-ih godina bili su velika trauma za populaciju. On je uspeo da stvori nacionalizam. Zemlja je tada bila u lošem stanju. Vladao je haos. Iznenada, sa Čečenskim ratom ponovo su pobeđivali i svi su bili iza svog vođe i vojske. Takođe, do toga je došlo i zato što je postojala cenzura. Nije bilo novinara koji su smeli da pišu protiv njega, a ljudi zbog propagande nisu bili svesni šta se zaista događa. Razvio je njihov ruski ponos, jer su se borili protiv svojih neprijatelja – terorista. Mislim da su mnogi ljudi bili iskreni u svemu tome, jer su ih lagali.

Postoji scena u filmu u kojoj se glavna junakinja Kerol obraća Evropskoj uniji za pomoć. Kada se pogleda trenutna situacija sa Ukrajinom, kao da pokazujete prstom u EU i UN i govorite – mogli sve to još tada sprečiti…

– Tako je. Ovo je drama. Kada pričate sa pojedincima, svako od njih kaže da bi trebalo uraditi nešto. Ali sistem ne dozvoljava. To je veoma komplikovano pitanje. Ja nemam odgovor. Ja sam samo reditelj. Ne želim da budem neko ko će davati lekcije o tome da li treba uraditi ovo ili ono. Ali ne možete tražiti od institucije da bude policija sveta. Ali istovremeno svi se slažu da je ovo što se događa nepodnošljivo, da treba učiniti nešto. Ipak, veliko je pitanje šta treba učini, i ko treba da donese takvu odluku. Ali kada ste u to uključeni i kada radite to sa idejama i nadama da nešto možete promeniti, svi ljudi, novinari, oni koji su bili u izbegličkim logorima, bili su iznenađeni ravnodušnošću Zapada i njihovih institucija. To je jako tužno.

Pomenula sam ovaj film jer sam htela da napravim paralelu sa Vijetnamom, budući da se često može čuti da je Čečenija bila ruski Vijetnam…

– Da, na neki način. Ali razlika je u tome da Amerika nije pobedila u ratu u Vijetnamu. To je veoma važno. Amerikanci su pisali priču o Vijetnamu kao gubitnici. Oni znaju da su izgubili veoma mnogo u tom ratu. Izgubili su svoju dušu. Rusi su pobedili u Čečenskom ratu, a pobednici imaju privilegiju da pišu zvaničnu istoriju. Ovo je jako važno. U svakom konfliktu postoje dva rata – rat na terenu, na bojnim poljima, i rat informacija. Oba su podjednako važna. Kad je reč o Čečeniji, niko nije ispričao drugu stranu priče. To je velika razlika.

Zbog te potrebe da ispričate drugu stranu priče u Kanu ste dobili negativne kritike, jer ste, kako kažu, napravili antiruski film…

– Tačno je da sam hteo da predstavim čečensku priču, i to ne sa ruske tačke gledišta, već sa one koja se čini da je malo više fer. Ali ja ne branim nikoga u svom filmu. Ne mislim da su ruski vojnici čudovišta. Hteo sam da pokažem kako oni to postaju. Ali bilo mi je jako važno da se čuje i druga strana. Prikazao sam film nekim Čečenima i oni su bili veoma zahvalni. Veoma im se dopao film, zato što je konačno neko ispričao njihovu priču. To je bilo jako važno, jer je za njih to značilo da sam vratio njihovo dostojanstvo. Verovatno vi ovde imate bolja saznanja o situaciji, ali u Francuskoj i Americi, ako kažete Čečen, ljudi odmah pomisle terorista. Propaganda je vrlo jaka i tako funkcioniše. Samo to što smo probili tu barijeru, tu laž, bilo je dovoljno.

Kažete da ste film prikazali Čečenima, a da li planirate da ga prikažete u Rusiji?

– To bih jako voleo. U svakom slučaju, sa piraterijom ljudi će moći da ga pogledaju. To mi je u redu. Svi Rusi mogu slobodno da ga „skinu“ sa interneta. Nemam problem s tim. Ne verujem da će u zvaničnim krugovima pustiti film, ali nikad se ne zna. U svakom slučaju, ljudi u Rusiji su svesni kako stvari funkcionišu. To je jako veliko pitanje za njih. Svaki par sa decom koji ima malo novca, trudi se na sve načine da njihovo dete ne ode u vojsku. Oni znaju da ja ne lažem. Ruski vojnici nisu karikatura. Hteo sam da pokažem šta ih dovodi u situaciju da mogu da ubijaju ljude. Mislim da su oni bolje prikazani u „Potrazi“ nego u bilo kom američkom filmu gde su uvek mafijaši sa velikim pištoljima.

Nemi filmovi govore međunarodnim jezikom

U razgovoru sa Mišelom Azanavisijusom nemoguće je ne dotaći se njegovog „Umetnika“, koji je, iako crno-beli nemi film, ostvario neverovatan uspeh, iako su svi na početku mislili da je lud. Kako kaže, nemi filmovi govore međunarodnim jezikom.

– Nemi filmovi se obraćaju svim nacijama. Oni mogu da putuju širom sveta bez problema. Zvuk je bio taj koji je stvorio nacionalne kinematografije. Ali tišina je i u životu jako važna. U velikim trenucima, dodir i pogled mnogo više govore od reči. Osim toga, u nemim filmovima, publika postaje ravnopravni učesnik u filmu i koscenarista, jer je na njoj da otkrije značenje glume – ističe oskarovac.