O rokenrolu, Bernhardu i vozu za Prijepolje

Dva velikana savremene srpske književnosti pokazali su u razgovoru, koji su moderirali Tijana Spasić i Bojan Marjanović, brojnoj publici u KC Gradu da, iako su stilski potpuno različiti pisci, Deda muzičke scene Titovog Užica i ideolog Električnog orgazma ipak imaju mnogo toga zajedničkog.

– Džejms Tejlor i rokenrol su na mene više uticali od književnosti. Ja sam i dalje onaj isti dečak koji je bojažljivo uzimao knjige iz zemunske biblioteke. Kada sam vratio jednu knjigu nakon jednog dana, bibliotekarka je vikala na mene da lažem da sam je pročitao. Otada nisam ušao u biblioteku deset godina, jer sam se plašio da je ne sretnem ponovo – našalio se Albahari dodajući da je on ostao u hipi pokretu i onome što je došlo posle njega, te da kada naučite neke stvari u mladosti, one ostaju sa vama do kraja života.

On je istakao da je večno ostao sa Električnim orgazmom jer neke stvari ne treba menjati. Na komentar da ipak vrlo dobro poznaje i aktuelnu rokenrol scenu i mlade autore, Albahari je kazao da je uveren da rok treba slušati neprekidno, te da je loša stvar vezivati se za jedan period, pokret ili grupu i slušati samo to.

– Kada osećate da starite, treba vam prisustvo mlade krvi. To kažem kao vampir, ali mladi ljudi će stvoriti nešto što će ostati iza nas. Oni koji strastveno slušaju rokenrol znaju da tragaju dublje od popularnog i da traže uvek nešto novo – objasnio je Albahari.

Iako Albahari u večnoj dilemi bira Bitlse naspram Stounsa jer oni predstavljaju unutrašnji svet, dok su Stounsi spoljašnji, Basara ipak malu prednost daje Miku Džegeru i Kitu Ričardsu.

– Kao klinac svirao sam gitaru, a za sviranje Stounsa potrebno vam je jako malo. Kao što kaže Ričards, pet žica, tri tona, dva prsta i šupak – našalio se on.

Zanimljivo je da je Basara nasledio Albaharija kao urednika Književne reči.

– U to vreme smatralo se da je Književna reč ulaz u književnost. Stranice i stranice proze i poezije poštar je s mukom donosio na vrata redakcije. David je imao divnu praksu. On je na svojim čuvenim dopisnicama slao odgovore svima, korigovao i dorađivao tekstove, pisao objašnjenja i savete. Ja sam sa tom praksom prekinuo – kazao je kroz smeh Basara.

Oba autora složili su se da je na njih direktno uticao Tomas Bernhard.

– On je odškrinuo jedna vrata u savremenoj književnosti što je mene fasciniralo. Bernhard je potresao književne hramove. On je to učinio ne da bi uvredio Getea i druge autore, već da bi sprečio njihovo spuštanje u mase. On je direktno uticao na radnju moje tri knjige. Nemam ja ništa protiv Nikole Tesle, ali on je postao jedan džoker koji koristimo kad ne znamo šta ćemo drugo – objasnio je Basara i dodao da zaista misli da je Branko Radičević preteča turbo folka, kao što kaže u svom poslednjem romanu „Dugovečnost“.

On je kazao da je oduvek bio levičar, ali da mu nikada nije bio blizak „džiberski komunizam“, jer šta god da uvezemo sa Zapada „moramo da mu natučemo šajkaču i obujemo opanke“.

Albahari je kazao da su i Kafka i Beket koristili duge pasuse, ali da je Bernhard to doveo do savršenstva.

– On je bio ciničan, što ja nisam. Možda moj stil najviše u „Ludvigu“ liči na njega. Bernhard je meni najdraži u knjizi u kojoj govori o nagradama koje je dobio, jer je on sve nagrade odbio, ali je zadržao novac – kazao je Albahari.

On ističe da bez obzira na romane koje piše, o sebi uvek razmišlja kao o piscu kratkih priča.

– Izdavači traže od mene romane, ali zato pišem krake romane, koji bi se u drugim zemljama izdavali kao novele. Iako vlada uverenje da niko ne čita kratke priče, ja ih uporno pišem – kazao je Albahari.

Basara s druge strane radije piše romane, iako je upravo u nekim zbirkama koje je uređivao Albahari objavio i nedavno nekoliko priča („Starost“, „Poslastičarke priče“).

– Stvari koje me opsedaju ne mogu da stanu u kratku priču. Ali u principu, ne volim da ih pišem jer ih završim brzo, a ja volim da imam neki zadatak koji mogu da radim duže vreme – objasnio je Basara.

Oba autora pisali su i drame. Dok Albahari ističe da su dramski pisci poput Harolda PIntera, Sema Šeparda i Dejvida Memeta uticali na njega, te da su njegove drame omaž njima, Basara kaže da dobre dramske tekstove treba uvek čitati, jer reditelji i glumci to obično upropaste.

Susret dva pisca završen je čitanjem priča u kojima obojica pominju jedan drugog sa posebnim osvrtom na zanimljivo zajedničko putovanje vozom u Prijepolje. Bilo bi suvišno prepričavati ga, ali put u Prijepolje ovekovečen je i zajedničkom fotografijom na književnoj večeri, koju radoznali mogu pronaći na veb sajtu Davida Albaharija.

Zemunska Joknapatofa

Bajina Bašta i Užice ili Zemun i Kalgari. Mitska mesta kojima su svoja dela posvetili Svetislav Basara i David Albahari.

– Vrlo sam cenio činjenicu da je Fokner izmislio Joknapatofu, i u taj prostor koji ne postoji smestio sve svoje priče i likove koji su vrlo realni i stvarni. Takvim su pokušao da napravim Zemun u mojim knjigama – objasnio je Albahari.

Pisanje o politici

Govoreći da o svojim kolumnama u dnevnom listu Danas, Svetislav Basara kazao je da, iako se u poslednjih nekoliko knjiga bavi politikom, dnevnopolitičke teme ipak nemaju uticaja na njegovu književnost.

– Pisanje o politici je legitimno kao i i pisanje o bilo čemu drugom. Ne znam zašto se to smatra degradacijom. Kod nas svi zaziru od sadašnjeg momenta. Mora da postoji istorijska distanca, da se sačeka 50 godina, da bi se razmatrale neke gluposti. Ne mislim da će nekoliko romana nešto promeniti, samo želim sebi da razjasnim neke stvari – objašnjava Basara.