One Woman Show

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Izložba posvećena avangardnoj umetnici i udovici čuvenog Bitlsa Džona Lenona, ima za početnu ideju njen nezvanični debi u galeriji MoMA 1971. godine. U to vreme Ono je reklamirala svoju samostalnu izložbu pod nazivom „Museum of Modern (F)Art“ (Muzej modernog prdeža). Međutim, kada su posetioci došli u galeriju, mogli su da vide da tako nešto ne postoji. Ispred ulaza u Muzej nalazio se znak koji je objašnjavao da je Ono razbacala dokumenta sa poseda Muzeja i poziva publiku da ih nađe po gradu. Sada, više od 40 godina kasnije, izložba „Joko Ono: šou jedne žene, 1960-1971“ istražuje odlučujuću dekadu koja je dovela do neautorizovane postavke u MoMA, i objedinjuje 125 njenih ranih radova, instalacija, performansa, audio i video snimke, uz retko viđene arhivske materijale.

Brojni radovi pozivaju na interekciju publike poput „Painting to Be Stepped On“ (Slike koju treba gaziti, 1960/1961) i Onin revolucionarni performans „Bag Piece“ (Torba, 1964), u kojem su posetioci pozvani da se skinu, uđu u belu sobu i pokriju se crnim platnom. Učešće publike u stvaranju umetnosti važan je deo ranih radova Joko Ono, koja je svoja prva dela zasnivala na uputstvima koje je davala publici, bilo u pisanoj ili usmenoj formi.

„Slika koju treba gaziti“ na primer upućuje publiku da gazi po platnu koje se nalazilo direktno na podu, te na radikalan način postavljao pitanje razlike između svakodnevnog života i umetnosti, pozivajući posetioce da učestvuju u njenom kraju. Kako se navodi u saopštenju MoMA, njeni rani radovi su „poetični, duhoviti, grešni, idealistični“, i predskazuju kako će se njene ideje razvijati tokom dekade. Tako se na izložbi može videti čuvena knjiga, primer konceptualne umetnosti, „Grapefruit“ (Grejpfrut, 1964), kao i komad „Apple“ (Jabuka, 1966), voćka postavljena na postolju od pleksiglasa sa cenom od 200 funti na sebi, koja treba da ukaže na to kako se vrednost neke stvari menja ako se izloži u galerijskom prostoru, kao i „Half-A-Room“ (Pola sobe, 1967), instalacija podeljenih kućnih predmeta.

Izložba takođe istražuje i performanse i filmove Joko Ono poput čuvenog „Cut Piece“ (Sečenje, 1964), gde se Ono bavi pitanjem pola, klase, i kulturnog identiteta, tako što poziva publiku da seče komade njene odeće dok sedi tiho na bini, kao i „Film No. 4“ (Film broj 4, 1966/1967), sastavljen od sekvenci snimljenih golih zadnjica, kojim je Ono pokušala da sruši hijerarhiju tako što je u fokus stavila univerzalne zajedničke odlike.

Izložba sadrži i dela nastala iz saradnje sa DŽonom Lenonom krajem 60-ih godina prošlog veka na kampanjama posvećenim miru u svetu. Film „Bed-In“ (1969) prikazuje kako su na svom medenom mesecu u Amsterdamu u sobi 902 „Hilton“ hotela satima sedeli u pidžami u krevetu okruženi novinarima i razgovarali o miru. Ovaj „krevetni događaj za mir“ ponovili su i dva meseca kasnije u Montrealu, u hotelu „Kraljica Elizabeta“, kada je nastala i pesma „Give Peace a Chance“.

Period koji je usledio nakon radova prikazanih na izložbi doneo je Joko Ono ogromnu slavu. Postala je nezaobilazni deo javne scene, a njena umetnička dela počela su da se pojavljuju na bilbordima i u novinama. Izložba na indirektan način postavlja pitanje zašto je Ono sa popularnošću koju je stekla kada se udala za DŽona Lenona izgubila poštovanje koje je imala u umetničkim krugovima pre toga, ali i da li je njena umetnost manje subverzivna, kada živimo u svetu koji je obožava i ne zanemaruje.

„Ona je jedna od onih osoba koja je zaista redefinisala umetnost svog vremena, ali kojoj zapravo to nikada nismo priznali. Izložba se bavi upravo tim periodom kada je Joko Ono dala najviše umetnosti“, izjavio je kurator izložbe Kristofer Čeriks.

Postavka je otvorena do 7. septembra.