Prvi put od kad je krajem 12. veka ispisano Miroslavljevo jevanđelje, original njegovog 166. lista, koji se već 170 godina nalazi u ruskim muzejima, izložen je u Srbiji – u Odžakliji Vukovog i Dositejevog muzeja u Beogradu. Čuveni Petrogradski list na izložbu „Putevima Miroslavljevog jevanđelja“, koju je otvorio srpski ministar kulture Ivan Tasovac, „dopratio“ je Tasovčev ruski kolega Vladimir Medinski. U Ministarstvu kulture i informisanja Srbije kažu da je to prvi konkretan korak u okviru „intenziviranja saradnje dve zemlje na kulturnom planu“, čiji su temelji postavljeni prošlog novembra prilikom susreta dvojice resornih ministara u Konaku kneza Miloša u Topčideru tokom poslednje posete patrijarha moskovskog i sve Rusije Kirila Srbiji.
Ispisano je na 181 listu pergamenta, ukrašeno sa 320 inicijala i minijatura, Miroslavljevo jevanđelje predstavlja najstariji i najznačajniji sačuvan spomenik stare srpske ćirilične knjige. Kao najvredniji eksponat u kolekciji iz perioda nastajanja srpske srednjevekovne države, njegovih 180 listova danas se čuva u riznici Narodnog muzeja u Beogradu, dok se o ovom jednom 166. brine Nacionalna biblioteka u Petrogradu. Nalazi se u Zbirci Porfirija Uspenjskog, koji ga je iz Hilandara odneo u carsku Rusiju.
Ovo jevanđelje nastalo je 1190. po narudžbini brata Stefana Nemanje srpskog kneza Miroslava. O tome svedoči zapis na kraju knjige jednog od prepisivača i ilustratora, iz kog se saznaje da je“grešni Grigorije dijak… zastavio zlatom ovo jevanđelje velikoslavnom knezu Miroslavu, sinu Zavidinu…“ Knjiga je, kako se veruje, bila dar kneževoj zadužbini – crkvi svetih apostola Petra i Pavla u Bijelom Polju.
To je zapravo jevanđelistar sa tekstovima iz sva četiri jevanđelja. Raspoređena je u odlomke – „začala“, koji se čitaju na bogosluženju tokom jedne godine. Kalendar – mesecoslov Miroslavljevog jevanđelja vezan je za tipik najvažnije ne samo carigradske crkve Svete Sofije. Prema pismu i sadržaju, rukopis pripada vizantijskoj tradiciji, dok minijature i inicijali, po stilu, predstavljaju najlepši primer prožimanja istočnih i zapadnih uticaja. Kaligrafija, minijature i inicijali sa fantastičnim motivima flore, faune, neobičnim ljudskim predstavama predstavljaju vrhunsko umetničko remek delo. Miroslavljevo jevanđelje je zato od nastanka imalo imalo status relikvije, a od 2005. nalazi se na Uneskovoj listi svetske kulturne baštine.
Uprkos pretpostavkama da je ovo Jevanđelje iz srpskih zemlja u Hilandar preneo veliki župan Stefan Nemanja, zapravo niko ne zna kako je ono dospelo u jedini srpski manastir na Svetoj gori. Hilandarci kažu da je ono tu bilo „oduvek“. Tokom posete ruske duhovne misije Svetoj Gori 1845. Miroslavljevo jevanđelje je u Hilandarskoj riznici zapazio tadašnji arhimandrit, kasnije vladika kijevski Porfirije Uspenski. Priča se da je zanet lepotom knjige, Uspenski pao u iskušenje – krišom isekao list broj 166 i tajno ga odneo u Rusiju. List se od 1846. do 1883. nalazio u Kijevu, a potom je prenet je u Carsku javnu biblioteku, danas Nacionalnu biblioteku Rusije u Petrogradu.
Na izložbi u Kijevu 1874. otkrio ga je Stojan Novaković, tadašnji predsednik vlade i upravnik Narodne biblioteke. Potom je uredio da kralj Aleksandar Obrenović poseti Hilandar, koji je i to doba bio u velikim dugovima i na korak da pređe u bugarske ruke. Kralj se obavezao da otplati manastirski dug, a na dar je 1896. dobio dve najveće hilandarske svetinje – Miroslavljevo jevanđelje i Osnivačku povelju Simeona Nemanje.
Tako se ova knjiga ponovo vratila u Srbiju. Ubrzo je u Beču priređeno raskošno fototipsko izdanje u 300 primeraka sa četrdeset strana u koloru, a originalni rukopis je vraćen u kraljevski dvor. Posle ubistva kralja Aleksandra 1903. Jevanđelju se gubi svaki trag do 1915, kada je pronađeno u kovčezima koje su pučisti predali kralju Petru Prvom Karađorđeviću. Knjiga je zajedno sa vojskom i kraljem prešla preko Albanije, dospela do Južne Italije i Krfa, gde je čuvana u glavnoj državnoj blagajni. Po završetku Prvog svetskog rata vraćena je u Beograd. Iz glavne države blagajne je posle ubistva kralja Aleksandra Prvog Ujedinitelja u Marseju, preneta u Muzejukneza Pavla.
Od 1940. do 1943. seljena je između Beograda, Užica i manastira Rača. Kraj rata dočekala je skrivena u trezoru Narodne banke u Beogradu. Juna 1945. Miroslavljevo jevanđelje predato je na dalje čuvanje Narodnom muzeju, gde se i danas nalazi. Izdavačke kuće Dosije i Službeni glasnik SRJ 2000. su objavila ekskluzivno fototipsko izdanje Miroslavljevog jevanđelja u koje me se našao i list 166.
Molitve svetom Jovanu Krstitelju
Na 166. listu nalaze se čtenia – čitanja za 7. odnosno 20. januar – praznik Sabora svetog Jovana Krstitelja . Ukrašena su inicijalom sa likom Vavilonske bludnice – metaforom za ženu cara Iroda Irodijadu, po čijem je nagovoru Saloma tražila od Iroda glavu svetog Jovana. Zahvaljujući izložbi u Vukovom i Dositejevom muzeju, koja će trajati do daljeg, ovaj list nikada nije bio bliži Jevanđelju iz kog je istrgnut 1845. godine.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
