Imala sam sreću u nesreći da se 13. novembra nađem u Parizu i da posetim jednu od najznačajnijih izložbi ove jeseni koja je posvećena Pikasu pre strašnih događaja te iste večeri. Jutro je osvanulo sunčano i sve je delovalo tako bezbrižno i uobičajeno. Gran Pale (Grand Palais) u kome se održava velika izložba Picaso.mania vrvela je od ljudi koji nisu mogli ni da naslute kakav masakr će uslediti tog dana. Već sledećeg jutra je doneta odluka da svi muzeji i javni objekti budu zatvoreni do daljeg zbog opasnosti od terorističkih napada.
Ulazeći na izložbu pitala sam se šta se još novo može reći o Pablu Pikasu, koji se smatra jednim od najvećih i najplodnijih umetnika XX veka. Njegov talenat i mnoštvo novih ideja su doprineli promeni celokupnog shvatanja tadašnjeg slikarstva, što je značilo pobedu forme nad sadržajem i stvaranje uslova za raskidanje sa tradicionalnim viđenjem sveta.
Svaki od perioda Pikasovog opusa je specifičan na svoj način: „Plavi period“ (1901-1904) karakterišu nijanse modre boje, i mračna raspoloženja sa motivima prostitutki i prosjaka. „Ružičasti period“ se odlikuje (1905-1907) življim tonovima, s ružičastim i narandžastim nijansama, i temama iz cirkusa. Od 1907-1909. godine traje period u kojem se Pikaso bavio artefaktima afričke kulture, inspirisan afričkom umetnošću, naročito maskama. Poslednji period je kubizam (analitički i sintetički), pravac koji je Pikaso razvio u smeru redukovanja formi na osnovne geometrijske oblike i monohromne boje koje su na slikama u drugom planu.
Pikaso otkriva Pariz sa nekoliko prijatelja iz Barselone. Oni iznajmljuju slikarski atelje na Monmartru, gde se susreću sa poznatim slikarima tog vremena kao što su: Tuluz-Lotrek, Gogen, Sezan, Van Gog… Njihov uticaj je odlučujući na dalji Pikasov razvoj. On ne samo da počinje da se inspiriše pariskim životom i kabareima, već eksperimentiše sa novim bojama i tehnikama.
Tokom 1904. godine Pikaso definitivno odlučuje da se nastani u Parizu. On tada već ima reputaciju slikara koji obećava i čija dela poseduju veliku originalnost. Njegov atelje, čuveni „Bato Lavoar“, postaje mesto na kome se sastaju najveći umetnici tog vremena, među kojima su Maks Žakob i Gijom Apoliner. Sedam godina po dolasku u Pariz Pikaso postaje jedan od vođa francuske avangarde.
Čim sam videla plakat za izložbu na zgradi Gran Palea, upitala sam se zašto Picasso.mania? Da li zato da bi nas taj naslov podsetio na neki sajt ili virtuelni svet gde se sve dovodi u vezu sa Pikasom? U početku se teško prati glavna nit i posetilac se oseća prilično izgubljeno među mnoštvom informacija, slika, instalacija i drugih tehničkih čuda koji ga bombarduju sa svih strana. Ideja je u stvari – kako stotinu Pikasovih remek-dela suočiti sa velikim imenima savremene umetnosti. Tako se na izložbi našlo preko tri stotine dela svih mogućih vrsta i oblika od 1960. pa do danas. Moram priznati da nije uvek bilo lako shvatiti gde se nalaze dodirne tačke sa Pikasom. Ponekad su te sličnosti čista parodija, a ponekad se nalaze u uspelim inspiracijama kao što je slučaj sa čuvenim Gospođicama iz Avinjona ili Gernikom. Mogu se videti Endi Vorhol sa vrlo uspelim kubističkim portretima, Dejvid Hokni, Niki de Sent Fal, Džesper, Roj Lihtenštajn… čak je predstavljen i bad painting sa čitavim zidom pokrivenim opscenim slikama ogromnih formata Žorža Kondoa i drugih umetnika.
Izložba je postavljena po temama i hronološkim redom. U prvoj sali se odmah suočavamo sa zidom ekrana na kojima su projektovani intervjui sa raznim poznatim ličnostima iz sveta umetnosti koji govore koliko se osećaju bliski Pikasu. Sve je animirano, dok jedna osoba govori, druge ćute ali se pomeraju, smeju, trepću, prave grimase, itd. Zatim se mogu videti manje ili više uspela dela koja predstavljaju omaž Pikasovim portretima ili skulpturama. Među njima su Šeri Samba, Zeng Fanzi, Mauricio Katelan i drugi. Ulje Rudolfa Stingela je vredno pažnje, ali opet ne možemo a da se ne zapitamo gde je tu prava veza sa osnovnom idejom izložbe. S druge strane vrlo su interesantne sale u kojima su na pojedinim zidovima sakupljena Pikasova dela (fantastičan izbor iz kubističkog perioda), poređana onako kako ih je on sam postavio u nekim od svojih ateljea.
Čuvena Gernika je inspirisala umetnika poljskog porekla Gošku Macugu, koji je izveo delo Priroda zveri, inače izloženo u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija u Njujorku. U istom delu izložbe se mogu čuti i odlomci iz Kusturičinog kratkometražnog filma Gernika (1978).
Snažno deluju i četiri slike Godišnja doba, jednog od osnivača pop-arta Džespera Džonsa, koji se inspirisao Pikasovom delom Senka, kao i video-zapis Holanđanke Rineke Dejkstra o razmišljanjima grupe dece iz Liverpula o čuvenoj slici Žena koja plače.
Što se više približavam kraju izložbe, sve više shvatam da je potrebna velika energija, koncentracija i strpljenje da bi se na pravi način u njoj uživalo i razumelo zašto su izabrana određena dela, ali smatram da je zaista treba videti, jer ona na veoma inventivan način ukazuje u kojoj meri je Pikaso bio ogroman izvor inspiracije savremenih umetnika.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
