Pisac bez angažovanja nalik je čovečjoj ribici

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Ovo važi za čitanje i za pisanje. Knjiga „Lekari“ je zbirka povezanih priča, sa istim glavnim junakom, lekarom, polimorfno personalizovanom, te može da se čita i kao dekonstruisan roman – kaže u razgovoru za Danas Goran Milašinović, pisac, kardiolog, direktor Pejsmejker centra u KBC Srbije i profesor Medicinskog fakulteta BU. Povod je njegova najnovija knjiga „Lekari“.

* Posle romana „Rascepi“ u kome ste se bavili prvom transplantacijom koštane srži u svetu, u „Lekarima“ gotovo „insajderski“ pišete o svetu „belih mantila“. Da li to nagoveštava neko dugoročnije bavljenje lekarskim temama i pokušaj da spojite oba svoja zanimanja – lekara i pisca?

– U „Rascepima“ tema je samo na prvi pogled medicinska. U stvari reč je o neobičnoj vrsti humanosti, kakva je retka ili skoro nemoguća danas, a zbog koje je pet francuskih građana, rizikujući sopstvene živote, poklonilo sopstvenu koštanu srž našim mladim atomistima, pogođenim prekomernim zračenjem u Vinči 1958. godine. Upravo pišem novu verziju ovog romana, u stvari novi roman sa istom temom, koji će Laguna, nadam se, objaviti naredne godine. Ista stvar je i sa „Lekarima“ – reč je o osam životnih priča koje oslikavaju različite karaktere glavnih junaka i trebalo bi da vrede za sve sredine i sva zanimanja, a ne samo za svet medicinara. Ali, ja živim u tom svetu, on mi je najbliži, što je za literaturu važno zbog većeg stepena uverljivosti. Svi naši mikrosvetovi su, u stvari, ceo svet.

* Šta vas je navelo da vrlo direktno otvorite teme o karijerizmu, borbi za titule i kabinete, nerazumevanju između lekara „naučnika“ i „praktičara“, odnosu između starijih i mlađih kolega, uticaju politike i medija, ali i onoj strani lekarske intime o kojoj se malo razmišlja – odnosu lekara prema bolesti i smrti na ličnom planu, uticaju porodice i sredine iz kojih dolaze na studije medicine?

– Kada imate slona u sobi, ne možete da se divite lepom cveću u prozoru, zar ne? Ne kažem da svaki pisac treba da bude Noam Čomski ni da sva literatura treba da liči na onu Tomasa Bernharda, ali pisac bez angažovanja u današnje vreme, puno konflikta na unutrašnjem planu i planu međuljudskih odnosa, više liči na čovečju ribicu nego na čoveka. Ali, u „Lekarima“ nisam se bavio samo tamnim stranama ljudske duše, kao što su egoizam, sujeta, zavist ili grabež, nego i osećanjima, poput, straha od bolesti i dijagnoze, koji se ne očekuju od lekara. Ili stanja duboke tuge i bespomoćnosti kada je lekar suočen sa neizlečivom bolešću sopstvenog deteta. Ali i čistom, istinskom erotskom ljubavlju između dvoje kolega, za koju nema nikakvih prepreka, kakav god životni scenario da im priredi sudbina.

* Gde su u svemu tome pacijenti, njih u ovim vašim pričama gotovo i da nema?

– U pričama „Strah“ i „Tajna“, u kojima se lekari pretvaraju u pacijente, pojavljuje se i taj drugi ugao medicine. Vidi se, čini mi se, kako je bolest, osim invaliditeta i suočavanja sa smrću, strašan gubitak dostojanstva i najveće moguće osećanje nemoći pojedinca. Važan je i treći ugao, bolnica, kao mizanscen koji ima svoje neverovatne dijapazone – od Manovog „Čarobnog brega“ do Čehovljevog „Sanatorijuma“. Bolnica nije ništa privremeno nego nešto što postoji, živi i opstaje na svoj poseban i različit način za svakog čoveka, ne samo bolesnog. Sva ta tri ugla mogu da budu jednako zanimljivi predmeti literature, ali u „Lekarima“ je reč prvenstveno o lekarima i njihovim životima.

* Za sebe kažete da ste pisac koji kombinuje dokumenta i fikciju. Koju ste „formulu“ primenili u ovoj knjizi?

– Istu. Nisam se bavio portretisanjem nikoga posebno. Tragao sam za onim karakternim crtama za koje sam mislio da su tipične, a prikazao sam ih kroz životne priče, koje su fikcija. Međutim, stil je reduktivan i realistički, pa na prvi pogled svaka priča može da se čini vrlo konkretno. To je i bila moja namera. Nadam se da će čitalac, ipak, više zaključiti o čovekovoj prirodi, a manje o neposrednoj okolini u kojoj junaci žive. Iako i okolina ima značaja, prvenstveno, radi rušenja mita o lekarima i lekarskoj profesiji kao nečem bezgrešnom i nevinom. Za mene je, ipak, sloj univerzalnosti važniji od svih drugih poruka.

* Kako su vaše kolege reagovale na knjigu?

– Najčešće kao intrigu. Ali i među lekarima ima onih najboljih čitalaca, koji se – što je govorio Andrić – razumeju u ono što je napisano jednako kao i sam pisac.

* Da li biste razmišljali o angažovanju na filmu – „Lekari“ deluju zahvalno za TV ili filmsku adaptaciju?

– To je posao filmadžija. Kad se knjiga jednom napiše, ona prestaje da bude vlasništvo pisca. Odlazi u vasionu i tamo može da zauvek ostane u nekom kriptogenom, bestežinskom stanju ili da sleti na neku planetu i započne novi život. Pisac nikada ne može da prati trag svoje knjige, ma koliko joj bio dobar roditelj.

* U knjizi niste izbegli ni dramatične političke i društvene okolnosti u kojima svi mi, pa i junaci vaših priča, živimo već dve i po decenije. Koliko su sve te spolja nametnute okolnosti ostavile traga na našu opštu kulturu življenja?

– Mi smo kao država i narod bili kroz celu našu istoriju suočeni sa veoma drastičnim oblicima raznih tranzicija. Ono što je na planu kulture najviše obeležilo ovu generaciju počelo je pre sto godina, formiranjem prve Jugoslavije. Tada je srpski kulturni obrazac zamenjen jugoslovenskim te tek od pre dvadesetak godina sporo i polako krećemo ispočetka, tamo gde smo se nalazili pre Skerlića, Popovića i Jovanovića. Jer u kulturi nema brzih, kopernikanskih obrta. Potrebno je vreme da staru tradiciju i kulturu, onu iz vremena Vuka i Mihaila Obrenovića, pomešamo sa savremenom epohom u kojoj živimo i da u globalnu kulturu utkamo ono najbolje i najvrednije što kao narod imamo. Takođe, da se oplemenimo kao društvo kulturama drugih naroda. Da volimo i cenimo najviše sebe, ali jednakom ljubavlju kao što volimo i cenimo druge ljude i narode. Sve ovo trebalo bi da bude trag koji će ova generacija ostaviti budućim i temelj njihovog mirnijeg života od našeg. A opšta kultura življenja u nas danas je pravi lonac u kojem se kuva, a često i proključa, čitav niz suprotnosti. Istok i Zapad. Život pod sankcijama i liberalni kapitalizam. Politički radikalizam i umor od svake politike. Tradicija i globalna modernost. Hrišćanstvo i apatija, bez vere u bilo kakve vrednosti. Glasovi razuma i iracionalna, mitomanska zatucanost. Kada se tome dodaju svetski trendovi sve većeg otuđivanja i sebičnosti među ljudima, od čega nismo ni mi vakcinisani, vidi se kako danas nije lako živeti na ovim prostorima. Trpe i ljudi i kultura.

Od Stubova kulture do Lagune

Goran Milašinović je gotovo dve decenije bio autor Stubova kulture, nekada najvažnije izdavačke kuće za savremene srpske pisce. Sada je kod novog izdavača – Lagune koja je objavila „Lekare“. Kaže da je optimističan posle prve zajedničke saradnje sa novim izdavačem a na pitanje kako ocenjuje stanje u srpskom izdavaštvu i književnosti odgovara da su izdavači pozvaniji da daju sud o izdavaštvu. „Za pisca je ta tema ista kao dilema između knjige i kindla: kako god da se bude čitalo, uvek će se pisati. To jest, pisaće se sve dok bude postojala potreba za čitanjem. Isto je i sa izdavaštvom: kakvo god da nam je, knjižare nikada punije. I nikada više pisaca. Ko zna šta bi na to rekao Vuk!?“, kaže sagovornik Danasa.

Pojedinac i univerzalno

– Kao pisca zanima me čovek kao antropološki, socijalno i psihološki nijansirano biće, na vetrometini sudbina i neizvesnosti života. Čoveka volim i on me zanima više od kamenja i zvezda. Naravno, pišem o nama, našem čoveku, ne mogu o Francuzima i Rusima. Ali, trudim se da u slici pojedinca uvek vidim i ono što je opšte i univerzalno za ljudsku vrstu – kaže profesor Milašinović, koji je na književnoj sceni prisutan više od dve i po decenije. Objavio je zbirku pesama „Neistraženi bolovi“, zajedno sa Živojinom Pavlovićem epistolarni roman „Voltin luk“, romane: „Heraklov greh“, „Posmatrač mora“, „Camera obscura“, „Apsint“, “ Maske Sofije de Montenj“, „Trougao, kvadrat “ i „Rascepi“.