Pisanje kao dokumentarni film

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Pagano je, inače, tokom maja u Beogradu, budući da je gošća Krokodilovog rezidencijalnog programa Kuća za pisce. Književnica, koja je do sada objavila desetak knjiga i veliki broj tekstova, studirala je vizuelne umetnosti, a nekoliko stručnih radova posvetila je temi tela u Pazolinijevim filmovima. NJena okrenutost raznim umetničkim oblastima biće viđena i u petak u Francuskom institutu, kada će prilikom susreta sa publikom od 18.30 prirediti i svojevrstan vizuelni performans. NJene knjige uglavnom se bave različitim temama, a neke od njih donose priče sa margine – „Les Adolescents Trodlodytes“ (Adolescenti trogloditi), za koju je dobila Evropsku nagradu za književnost 2009, govori o dečaku koji veoma rano shvata da živi u telu devojčice, dok knjiga „Les Mains gamines“ (Male devojčičine ruke) govori o ženi koja je kao devojčica bila žrtva učestalog silovanja.

– Tokom prepodneva radim na drugoj knjizi iz „Trilogije obala“, koja govori o povezanosti čoveka i vode, a tokom popodneva šetam Beogradom. Tek kasnije, za nekoliko meseci ili godina, ove šetnje će naći svoje mesto u mojim delima – kaže spisateljica odgovarajući na pitanje na čemu radi tokom boravka u Kući za pisce.

* Kako se borite sa praznim papirom u Beogradu? Zanimljivo je da su pejzaži važan deo vašeg opusa. Da li vam nedostaje priroda?

– Ja, zapravo, ne živim ni u gradu, ni u selu, i ne mogu reći da sam „okružena“ prirodom, ja sam deo nje – deo livada, polja i šuma, ali ja ne pišem nužno o mestu u kome boravim. Na primer, nikada nisam toliko pisala o rekama koje se nalaze u blizini moje kuće, kao u periodu kada sam živela u Rimu… Isto tako, smatram da grad uopšte ne isključuje prirodu; u gradu ima mnogo životinja, i u Beogradu iza betonskih nasipa na obali Dunava posmatram napuštene šine, skoro potpuno obrasle rastinjem: priroda ponekad mnogo više divlja u gradu, pošto ljudi zapostavljaju mesta gde žive i rade, dok ljudi na selu prirodu drže na kratkoj uzici i stalno je uređuju. Na selu je priroda pripitomljena, dok u gradu, čim napustimo svoje bašte i parkove, ona počinje sve više da ih osvaja i veoma brzo se širi. Upravo je taj odnos, kao neka vrsta simbioze, koji postoji između čoveka i prirode i koji nas okružuje ono što mene zanima.

* Na koji način su studije vizuelnih umetnosti i filma uticale na vaša pisanje?

– Moj stil je veoma vizuelan i u knjizi koja je poslednja izdata u Francuskoj opisujem fotografije jer je naratorka fotografkinja. Moji tekstovi su veoma bogati različitim opisima i na neki način su poput fotografija nastalih bez upotrebe fotoaparata; ali isto tako upućuju i na dela likovne umetnosti, a naročito na kinematografska ostvarenja (posebno autorske dokumentarne filmove, koji me veoma zanimaju, i mislim da moj rad, ili bar ono što trenutno stvaram, liči na dokumentarni film), najzad, dajem i prostorne i vremenske odrednice koje podsećaju na filmsku montažu. Dešava se da tokom rada ponekad sarađujem i sa likovnim umetnicima, fotografima, ilustratorima, koreografima, režiserima… Već neko vreme me interesuje i rad na zvuku i muzici.

* Na neki način se u svojim delima bavite temom ukradenog detinjstva. Silovanje, seksualni identitet, samoća u detinjstvu koju izaziva odbacivanje i tišina njihovih prijatelja i porodice zbog pomenutih problema… Čime se vodite kada u pisanju ekstremni realizam mešate sa poetskim delovima?

– Ove teme ne obrađujem sa društvenog aspekta, već imam intiman pristup. Ono što tražim jeste da ostvarim bliskost, moj stil je empatičan, veoma blizak, nikada dovoljno širok da bi se u njega mogao umetnuti politički ili društveni aspekat. Tako, bar za sada, pišem samo u prvom licu jednine, te ne mogu proširiti svoju tačku gledišta (i na taj način ne moram da donosim sud o nečemu). U tom ograničenom polju osećam se sigurno; osećam se dobro. Ne verujem da je ekstremni realizam pomešan sa poetičnim delovima: za mene, hiperrealizam, ili bi pre trebalo reći – rad najbliži stvarnom, jer to ipak nije isto – jeste poetičan. Samo zbog toga što se u mom radu ne radi o hiperrealizmu, pa čak ni o realizmu, on postaje poetičan, ili čak neodređen, fantastičan. Mene ne zanima realizam; realizam znači da se trudimo da se ono što pišemo učinimo stvarnim. Ja radim sasvim suprotno: uzimam stvarne elemente, koje posle spajam, i bliže ih istražujem čim postanu natprirodni, nesvakidašnji, neočekivani.

Prevela: Milana Vojnović

Veliki roman i religija

Pjer Lemetr je francuski romanopisac i scenarista, dobitnik Gonkurove nagrade 2013, ali i Gonkurove nagrade studenata Srbije za 2014. za roman „Doviđenja tamo gore“. Ova knjiga u prevodu Olivere Petronić, a u izdanju Čarobne knjige biće predstavljena danas u 17.30 u knjižari Čarobna šuma, i sat vremena kasnije u Francuskom institutu, kada će o povratku velikog romana u francusku književnost (tema knjige je Prvi svetski rat) sa autorom razgovarati Milica Vinaver. Dan kasnije Lemetr će u knjižari Delfi SKC potpisivati naslov „Aleks“, koji je objavila Laguna.

Članovi Akademije Gonkur Režis Debre i Didije Dekoen razgovaraće o religiji sutra u 19.30 na Kolarcu u okviru debate „Vraćanje religioznosti?“ koju će moderirati Aleksandar Gajšek. Dekoenova knjiga „Rečnik zaljubljenika u Bibliju“ u izdanju Službenog glasnika biće predstavljena u petak u 11 sati u knjižari ovog izdavača u Ulici Kneza Miloša. Debre je s druge strane bivši savetnik nekadašnje francuskog predsednika Miterana i saborac Če Gevare, ali i tvorac filozofskog pravca mediologija, a njegovu knjigu „Uvod u mediologiju“ objavila je izdavačka kuća Clio.

U okviru 7. Molijerovih dana biće dodeljan i nagrada „Branko Jelić“ za najbolji prevod dela sa francuskog jezika, kao i Gonkurove nagrade studenata Srbije.