Poslednji čovek na Zemlji

I kakvo je to svaki put iznova stvaranje sveta ni iz čega, čiji se nebeski svod potom nosi na plećima Atlasa-Lojda, a koliki je to i napor da se vožen svojim opasnim bendom mladića, punim žagora, mrmljanja, vreve velegrada ukratko, digne svojim usamljenim glasom poslednjeg čoveka na Zemlji i poput pravog sveca blagoslovi sva vaša čula za kakvu samo jednu fatamorganu arhajskog sunca u džungli vudua iz Balardovog „Potopljenog sveta“.

Uh, beogradski Dom sindikata teško da je ikada doživeo ovakav neuronski „veliki prasak“ u kojem se vaši geni i DNK spirale raspliću i upliću ponovo, zagledani u šamanski Lojdov ples na sceni, kao što heliotropične biljke slede Sunce na svom dnevnom putu. Gromadni i hipnotički klavir Džeralda Klejtona, kontrabas oživljenih žica Džoa Sandersa i bubnjevi poput elementarne ritmičke sile Erika Harlanda – podloga su za dugu zvukova Lojdovog saksofona, povrh koje on onda dodaje svoju sasvim modernu rešenost praktikovanja slobodne volje toliko decenija unazad. Čarls Lojd isijava sred pozornice kao radioaktivni element, dok kvartetska posada gotovo da svira po ivicama same vaše ušne školjke, po moždanoj opni, kičmenom stubu, ostatku nekog vašeg pretka čijeg postojanja niste ni bili do sada svesni. Nešto se događa, napeto pratite Lojdovu ambicioznu džez svitu „Wild Man Dance“ i uživate u trnovitom putu koji prelazite sa njim zajedno. Da je na sceni Doma sindikata objavio postojanje nove religije, čiji je on Mesija, cela dvorana pristupila bi mu bez premišljanja. Umesto toga, poklanja nam sladak i senzualan bis sa flautom na usnama, kojem je prava privilegija biti i prisustvovati.

Zaista je nezahvalno nastupiti posle ovakvog Jevanđelja i Apokalipse u isti mah, no Mišel Kamilo previše je pun muzičke žudnje i poznavanja klavira u prste e da bi ustuknuo pred takvim izazovom. Kamilo sa kontrabasistom Linkolnom Gojnsom i odlučnim Klifom Almondom za bubnjevima kreira pak atmosferu večitog provoda, i po danu i po noći, u kojem se svira i uživa i stalno naizmenično tim redom do u beskonačnost. Mišel Kamilo rastura klavir do najsitnijih delića virtuozitetom posve drugog kova, ali i njime do daske, ne dovodeći nijednog časa u pitanje plemeniti seriozni uzgoj svojih pijanističkih veština. No, on klavir destiluje, izaziva fisije atoma, pa bi i njegov nastup momentalno izazvao ludilo Gajgerovog brojača kao onaj Lojdov maločas, da ga samo ko nekim slučajem pronese ovim predelom. Nežnost klavirskih pejzaža na postolju od finog basa i mladićki divljačnih bubnjeva se podrazumeva.