Priča o jednom dečaku i apsurdnom ratu

– Drago mi je što smo ušli baš u program Mostre. Meni su neke ambicije već time ispunjene. U tom smislu sam veoma opušten i radujem se odlasku i susretu sa svim tim ljudima. Najviše me interesuje kakve će biti reakcije strane, festivalske publike na priču koja ipak ima jedan lokalni aspekt, iako je univerzalna – kaže u razgovoru za Danas scenarista i reditelj Vuk Ršumović.

On objašnjava da je na ideju za film o dečaku pronađenom u šumi kome je nasumično dato ime Haris, i njegovoj socijalizaciji u prihvatilištu u Beogradu, došao zahvaljujući svojoj supruzi, pozorišnoj rediteljki Ani Tomović, koja je radila jednu radionicu u domu „Vasa Stajić“.

– Tamo je upoznala vaspitača Dragana Rolovića, koji joj je ispričao niz nekih anegdota iz svog profesionalnog rada. Jedna od tih priča bila je i o dečaku koji je došao kod njih krajem 1980-ih godina. On je zapravo bio pronađen u Bosni. Pre nego što je došao, dobili su njegov dosije i nisu ni mogli da veruju da je to sve istina. Ispostavilo se da je to sve zaista tako. Nakon toga je socijalizovan. Međutim, kada sam čuo tu priču, bio sam fasciniran njom i znao sam da nešto treba uraditi povodom toga. Razmišljao sam prvo o dokumentarnom filmu. Vrlo brzo sam i odustao od toga. Na kraju sam u dogovoru sa Draganom Rolovićem došao do toga da bi to bilo dobro da bude igrani film – ističe reditelj.

Koliko ste izmenili originalnu priču i da li znate šta se desilo sa pravim dečakom nakon odlaska u Bosnu?

– Nakon završenog filma, mislim da nije mnogo promenjena. Drago mi je što je tako. Što je posle celog tog, dosta mukotrpnog i dugog procesa pisanja scenarija, razvoja projekta i cele realizacije, ta osnovna priča ipak ostala nedirnuta. Mi smo pokušavali da uđemo u trag dečaku, da vidimo šta se sa njim zaista desilo. Neke stvari smo uspeli da saznamo, ali ne mnogo. Posle prvog razgovora sa Rolovićem, zapravo nismo imali razrešenu priču. On je znao samo detalje do trenutka kada je dečak otišao nazad u Bosnu u sred rata.

Šta je u stvari susret sa civilizacijom promenio u dečaku?

– To je taj deo priče koji se tiče njegove socijalizacije. Ovo naravno nije jedini slučaj u istoriji, kada je neko dete odrastalo u divljini. Takvih slučajeva je bilo na svim meridijanima. Postoji taj čuveni slučaj u Francuskoj na osnovu koga je Fransoa Trifo i snimio svoj film „Divlje dete“, ili slučaj devojke Oksane Malaje, koja je odrastala sa psima, što se dogodio pre desetak godina u Ukrajini. Tih slučajeva ima i uvek se postavlja pitanje njegove socijalizuje, da li može da progovori ili ne… Ja sam se, naravno, dosta time bavio. Saznao sam mnogo stvari, između ostalog i to da ukoliko ljudsko biće nije bilo u kontaktu sa govorom do određenog doba, ono ne može više da nauči da govori. Najviše mi je pomogla dečji psihijatar Milica Pejović, koja mi je vrlo stručno obrazložila celu situaciju i objasnila da je taj dečak u nekom motoričkom, senzornom, perceptivnom smislu, sigurno bio superiorniji u odnosu na druge. Međutim, taj socijalni aspekt i odnosi sa drugom decom i ljudima su za njega bili problematični. To je nešto na šta sam se fokusirao, jer sam svestan da je to za njega značajno, i to je glavna tema mog filma.

Harisu je zapravo ime dato nasumično. Koliko tema filma ima veze i sa njegovim povratkom u Bosnu, kojim se otvara pitanje nacionalizma na ovim prostorima?

– Za mene je taj deo priče jako bitan. Imate junaka koji je nađen u Bosni, na području na kojem žive tri različite nacionalnosti. Njemu nije utvrđen identitet i samim tim se ne zna kojoj nacionalnosti pripada. Onda, u trenutku kada su ga pronašli, moraju da mu daju jedno ime. Daju mu ime nasumično, čime određuju i njegov dalji put ili sudbinu. Meni je to jako važno, jer ja „Ničije dete“ doživljavam kao antiratni film koji zapravo kroz priču o jednom dečaku govori o tome koliko je taj rat bio apsurdan.

U vremenu krize sve češće se može čuti ideja o povratku prirodi. Koliko vaš film ima veze sa tom tezom, i koliko je ona zaista primamljiva modernom čoveku?

– Verujem da je povratak prirodi primamljiv modernom čoveku u svakom smislu, pogotovo sada. Ono što je meni u jednom trenutku bilo značajno u samom radu na filmu jeste da mi imamo jako mnogo iluzija kada razgovaramo o tome. Između ostalog u tim slučajevima, kada je dete živelo u prirodi, ljudi su idealizovali tu situaciju, i mislili su da je ono „čisto biće“, neukaljano civilizacijom i sl. A onda su videli jednog malog musavog dečaka, divljeg, koji reži… Bili su šokirani i skandalizovani njim. Ono što je realnost jeste da je dete koje je odraslo u šumi najverovatnije traumatizovano. Ja sam se možda poigravao sa tim nekim našim idealizovanim predstavama o svemu tome, ali s druge strane, bilo mi je važno da na neki način i realno prikažem tu priču.

Ta idealizovana predstava seže još od Montenja, Rusoa, Hobsa… a motiv „divljeg deteta“ pojavljuje se u mnogim umetničkim delima. Kad je reč o kinematografiji, pomenuli ste i Trifoa, ali ima još mnogo filmova još od prve ekranizacije „Tarzana“. Koliko su vam sva ta dela bila inspiracija za rad na filmu?

– Filmovi drugih reditelja na tu temu bili su mi u velikoj meri inspiracija. Naravno, prvenstveno Fransoa Trifo i film „Divlje dete“ i ostvarenje Vernera Hercoga „Enigma Kaspara Hauzera“. Naravno, primera ima i u literaturi – Kiplingova „Knjiga o džungli“ i Tarzan na neki način. Međutim, ja sam vrlo rano shvatio šta želim. Jedna strana producentkinja mi je postavila pitanje koje mi je pomoglo u daljem radu. Pitala me je ko mi je glavni junak u priči. U tom trenutku nisam bio siguran da li mi je glavni junak vaspitač ili dečak. Razmišljao sam o tome i došao do toga da mene zapravo interesuje vizura tog deteta, njegov doživljaj sveta u kom se našao. I zapravo pokušaj da proniknem u neka njegova osećanja i ono kroz šta on prolazi. Odlučio sam da on bude glavni junak i da kroz njegove oči gledamo celu priču. Samim tim, to me je udaljilo i od Trifoa i nekih drugih autora čiji su filmovi bili ispričani iz vizure ljudi koji su sa strane. Kod njih su deca pre bili objekti nego subjekti, a mene to uopšte nije interesovalo. Iako sam napravio jasnu razliku između tih referenci, one su mi jako pomogle, prvenstveno Trifo i neke njegove zabeleške koje je pisao dok je snimao „Divlje dete“.

Denis Murić kao Haris

Glavnu ulogu u filmu, dečaka Harisa, tumači Denis Murić, koji je neposredno pre „Ničijeg deteta“ igrao i u filmu Gorana Radovanovića „Enklava“.

U ostvarenju Vuka Ršumovića igraju i deca: Pavle Čemerikić, Isidora Janković, kao i glumci Miloš Timotijević, Tihomir Stanić, Borka Tomović, Goran Šušljik, Zinaida Dedakin, Branka Šelić, Mihailo Laptošević, Draginja Voganjac, Marija Opsenica, Ljuba Todorović i Bora Nenić. Film je nastao u produkciji beogradske kuće „Art i popkorn“.