Raritetna muzička flora

                       P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Zahtevajući jedno stanje apsolutno povišene percepcije od svojih vernih slušalaca u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine, e da se otprate sve osetljive zvučne senzacije ovog po mnogo čemu unikatnog događaja, Filharmonija je podigla svoj naročit glas iz doslovno svakog uglića scene, sledeći maestra Ouea na njegovom razgorevajućem umetničkom putu ka jednoj novoj vrsti poleta, posutog jarkim i trijumfalnim uzletima zvučne snage, no takođe usredsređenog svom pažnjom na i najsitniji detalj u ovom vrtu bujne i raritetne muzičke flore. Doslovno smo procvetali.

Koncert započet raskošnim vizijama Malerovog stava „Blumine“, čiji naziv kao da upravo podcrtava taj utisak nepokornog biljnog nadvladavanja u jeku proleća, sav je od vrvećih orkestarskih svetlaca što trepere pred našim sluhom poput nekog starog prekrasnog šlagera, suptilnih čini. No, izlazak Marka Kopea na scenu razvejava sve te romantične primisli, jer će ovaj tumač Prokofjeva junački od prve zgrabiti puls dela u svoju zanetu kontemplaciju, proburazivši čistotom svoje sve delikatnije oštrice jednog varničavog duha svako moguće spokojstvo. Orkestar jasne optike i epskih zamaha, prepun misterioznih strujanja kakvih opčinjavajućih nizova igara za čula, uspostaviće sa Kopeom jedno uzbudljivo i uzbuđeno sagovorništvo namah – toliko da se čitava zajednica ljudi na pozornici pred nama pretvara u veliku mašinu za seckanje ritma i sveg drugog zvučnog jestiva, obilje zvučnih planova tako nas zasipa sa svih strana u ovoj strastvenoj kuhinji duše, senzualnoj i čednoj istovremeno, strahotno odlučnoj da svoju Vavilonsku kulu ekspresije momentalno elektrifikuje obiljem pomicaja u svim neverovatnim pravcima isceljujućih pobedonosnih tajfuna, tako bestelesnih, a toliko žestoko ljudskih.

Zato će Dvoržakova Simfonija op. 95 „Iz Novog sveta“ prštati od moći eksplozivnog no takođe i spiritualnog maestra Ouea. Sa svojim egzotičnim odsevima u ovom jedinstvenom čitanju, u potresnoj prefinjenosti sićušnih čestica zvuka, koje ljeskaju nalik krvotoku potočića da finim žilicama prožmu ovaj predeo nadahnuća, sa svojim topotima divljeg galopa preko prostranstava punih slasti, bespogovorno fokusiranih na samu srž proticanja, gorostasne meditacije i herojskih bljeskova. Ah, ovako svirana ova Simfonija gromko uznemirava svojom divotom, pripremljena pregnućem čitavog orkestra da se sve na vrhuncu rascveta poput kakvih vulkanskih bokora, orkanskih sazvučja trijumfa. Stupili smo odista u jedan novi svet, briljantne predanosti služenju muzici. I prijalo je.