Razneseni u paramparčad

Nedelja uveče na 30. Beogradskom džez festivalu tako je gorela u znaku nebeskog trijumfa ovog sina Sardinije i putopisca možda i najatraktivnijeg evropskog džeza sa patinom decenija ovog časa. Posvetimo se, međutim, nakratko, fantazmagoričnom uvodu u ovaj Fresuov nastup – koncertu danskog umetnika Jakoba Anderškova i njegovih gudačko-perkusionističkih kamarada.

Volite dansko-švedsku seriju „Most“ (Broen) i nezaboravnu temu „Hollow Talk“ iz uvodne i odjavne špice? Pa, Jakob Anderškov, taj prenežni, ali i rezolutni sanjar klavira, sa pijanističkom elokvencijom koja smlavljuje svojim potresnim emocijama, ima dakako i mnogo više od ovog da ponudi. Ali, taj osećaj herojske usamljenosti, vrištanja osećanja u kakvom tesnacu spolja, a zvezdanom nebu iznutra, gotovo da se dodiruje sa estetikom Choir of Young Believers iz Kopenhagena u soundtracku za pomenutu seriju. Maknemo li ovu asocijaciju, ostaje neverovatna muzika, Anderškov koji diriguje plešući rukama i telom svojim gudačicama (violina, viola, violončelo) i bubnjaru Peteru Brunu, sa kojim će više puta u toku ovog jedinstvenog događaja ući u nezaboravno sagovorništvo i instrumentalne duele. Tri gudačice, kao tri sirene nasukane na hridi, koje svojim uzbudljivim zovom zavode svoje mornare za klavirom i kompletom bubnjeva, dodaju nezaboravni ukus ansamblu, ova bajkovita severnjačka atmosfera rabi kristalno pročišćen muzički jezik, misaon i samozagledan nekud preko brisanog prostora unutra, imperativno samosvojan i hrabar da se upusti u eksperiment. Zvuci, akcenti, treperenje boja, dirljivo je i monumentalno tkivo koje poziva u lavirinte nepoznatog sveta, mameći klavirskim zvukovljem Anderškova kao svojevrsnim opijatom.

A onda Paolo Fresu i njegov Kvintet moćno produvavaju Veliku salu, osećate se u svojim stolicama kao na mlaznom avionskom pogonu i gotovo da se pridržavate za ručke da ne bi odleteli uvis. Nebeska inspiracija, tako jednostavno prekrasna, kao da klija i niče iz same zemlje, direktno na vaše oči. Ako isprva primećujete samo Fresua sa njegovom nenadmašnom trubom i fenomenalni saksofonski udeo Tina Trakane u prvom redu uz njega, tokom koncerta ćete otkriti i riznicu klavira, kontrabasa i moćnih bubnjeva kakvu svaki džez muzičar samo poželeti može. Senzualan ritam u mediteranskom vrelom višeglasju, okeani slobode i lepote osetljivih srdaca, minuciozan instrumentalni rad u svakom milimetru, dok se glave u publici blago lelujaju u ritmu, kao u kakvoj halucinantnoj podnevnoj izmaglici nekog afričkog predela. Fresu ima sola od mnoštva glasova, malo tehnologije ovde majstorski boji atmosferu, fantastičan je ovo safari kroz naoko raspomamljeni zverinjak zvukova, ali tako krotak i plemenit na delu. Sa pažnjom i poštovanjem ovi maestri slušaju jedni druge, na vrhuncu Kvintet briljira dok publika na znak hukće u veličanstvenoj „Gufo“. I još onda malo Pučinija na bis. Genijalno!